Vera u Boga pomaže obolelima

„Vera ti je pomogla!“- rekao je Isus hromom koji je hteo da mu zahvali što ga je izlečio. Isus jeste bio iscelitelj.
Anete Vajsenride, profesorka Teološkog Fakulteta u Berkliju istraživala je priče o čudima iz Novog Zaveta.

„U pričama o čudima ranog hrišćanstva nije isceliteljsku moć imala vera u Boga, u Isusa Hrista. Na prvom mestu je to bila vera u mogućnost izlečenja koja je pomagala obolelom.“

Današnja istraživanja to dvostruko potvrđuju. Polovina izlečenja bilo je rezultat poverenja u lekara ili lek. Psihosomatska istraživanja na osnovu toga zaključuju da lekar mora razvijati svoju ličnost kako bi bolje mogao da leči druge.

Vernici su u proseku zdraviji

Stari Grci su u hramovima Boga Eskulapa nudili ne samo lekove, masaže i kupke nego muziku i pozorište – dakle žrtve ne samo telesnom nego i duhovnom zdravlju. Razlika koja se u naše vreme pravi između tzv. moderne medicine i nauka koje se bave lečenjem psihe i duše, veoma je diskutabilna. Profesor Jozef Nojman, Direktor Insituta za istoriju i etičku medicinu u gradu Hale kaže:

„Imam utisak da se ovde susreću dve stvari - s jedne strane to je ljudsko ponašanje koje se nije bitno promenilo od kamenog doba. Na drugoj strani je novi način tumačenja bolesti i lečenja u okviru naučno tehnološke perspektive. Za ovaj novi način tumačenja povezano je i očekivanje da se bolesti mogu interpretirati samo tako. Ali ljudi to ne mogu da prihvate…“

Čovek želi da bude shvaćen kao jedna celina čiji život ima smisla. Smisao nude filozofija i religija. Religija znači u prevodu - vezati se za nešto, ona pruža oslonac i pravila. Zajedničko učešće u Božjim službama stvara socijalne mreže. U okviru nekih verskih zajednica postoje i pravila higijene: na primer muslimani koji se redovno mole i klanjaju ostaju gipki i u starijem dobu.

Religija kao spasenje

U vreme nestajanja tradicije i sigurnosti i porasta depresije, religije su postale mogućnost spasenja koje životu daje smisao. Ana Munk, doktor islamskih nauka, je živela u južnom Sahelu među Tuarezima koji su primili Islam u 15. veku:

“Oni žive u vrlo sređenim odnosima gde sve ima svoje mesto. Dan je podeljen dnevnim molitvama na pet delova a vreme prema pravcima sveta, pri čemu svaki predmet ima svoje mesto. U ovakvim okvirima se čovek dobro oseća. Oni su naravno svesni svog siromaštva i smrt je njihov stalni pratilac, ali svaki dan dobija ponovno smisao upravo borbom za preživljavanje. Ljudi su zadovoljni i na primer u njihovom jeziku Tamaseku ne postoji reč za depresiju.“

Bolest kao božija kazna

Bolest dolazi uvek od Boga, smatra većina muslimana i Hrišćana. Ona je kazna za nepoštovanje pravila ponašanja u religioznom ili praktičnom smislu: Ako se neko poseče zato što nije pazio, to je ispit njegove vere. Isto tako se tumači i izlečenje: čovek mora nešto da učini, ali ono dolazi ipak od Boga. Ovakvo shvatanje se olako može proglasiti naivnim i odbaciti, ali ono ima i prednosti: svaka bolest, sam život i sve što postoji je po Božijoj volji čak i kada vernik to ne razume. Onaj ko veruje oseća duboko smirenje.

Sećanje na čvrste strukture sveta koje propovedaju religije čine dobro čak i obolelima od takozvane staračke senilnosti, kaže profesor Andreas Kruze, Direktor gerontološkog Fakulteta u Hajdelbergu:

“Mi smo uočili kod obolelih od demencije, da ponovan susret sa religioznim simbolima, bilo da su to pesme ili tekstovi, pozitivno utiče na njihovo emocionalno stanje. Dolazi čak i do osećanja radosti tako da smo svesni da ne smemo da potcenimo kasniji uticaj vere iz mlađih godina”: