Više jezika - više slobode?
21. april 2019.
Prijemni ispit na odeljenju za strane jezike na univerzitetu u rumunjskom Klužu sam položila 2002. i sada nekako imam osećaj da sam sa 18-19 godina već dostigla svoj vrhunac kada je reč o konkurentnosti. Rezimirajući svoj život danas, imam osećaj da je moja najveća pobeda bila to što sam naučila subjunktiv u francuskom.
Nakon položenog premnog morala sam se odlučiti za stručni smer. Mogla sam doduše da izaberem neku od egzotičnih kombinacija ali sam se ipak odlučila za klasiku: engleski i francuski. Mislila sam, time igram na sigurno: s dva međunarodna jezika ću sigurno pronaći posao.
Tada još nisam bila upoznata sa mehanzimima na tržištu prevođenja. Najrašireniji jezici donose i najmanje honorare. Puno je inteligentnije odabrati neki od egzotičnih jezika. Međutim, nema garancije da će izabrani jezik zauvek ostati „egzotičan" i tražen. Na primer: kada sam 2012. radila titlove, turske sapunice su odjednom osvojile rumunske TV stanice a prevodici sa turskog su dobili zlatni rudnik. Odjednom su zarađivali kao prevodici sa engleskog.
Stalno se radi o radnim mestima
Zbog toga sam na početku bila uverena da ću s engleskim i francuskim imati veliku slobodu - s dva neophodna jezika, koji međutim, iskreno govoreći, ni tada ni danas nikog previše ne impresioniraju. No upravo je to bio moj cilj, taj pojam slobode stečene kroz znanje stranih jezika, koji se tako često pojavljuje u spisima Evropske komisije koji se odnose na učenje i predavanje stranih jezika u zemljama članicma EU.
Najvažniji argument ranog učenja najmanje dva strana jezika je sloboda da se studira i radi u drugim članicama EU. No u oči upada koliko često se u ovoj argumentaciji pojavljuje pojam „radno mesto" kao da je pronalaženja radnog mesta u nekoj drugoj zemlji najvažnija stvar za sve građane EU, zanimali se oni za strane jezike li ne. Očito je zaposlenje pojam koji građane drži u akciji. To je najčešći i najvažniji argument.
Kada već govorimo o dva strana jezika koje Evropska komisija preporuča, htela bih da pomenem dva problema koja se tiču istočne Evrope: loš sistem obrazovanja, koji u mnogim zemljama istoka rezultira funkcionalnom nepismenošću, te nedostatak zanimanja za susedne zemlje.
Kupovanje glasova za paket brašna
Funkcionalna nepismenost znači da je osoba doduše u stanju da pročita tekst ali ga ne razume, pa nije u stanju da formira svoje mišljenje o njemu. Na žalost u Rumuniji, pogotovo na selu, mnogi su upravo u takvoj situaciji. To su ljudi koji sebi najčešće ne mogu priuštiti školovanje dece ili to mogu, ali ne shvataju vrednost obrazovanja. Ljudi iz ovih zajednica su samo površno upoznati s sopstvenim jezikom i kulturom, nemaju pristup bibliotekama i školama. A korumpirana država, koja namerno uskraćuje sredstva za obrazovanje, ove ljude drži u situaciji u kojoj se njima može lako manipulisati.
Gotovo sam sigurna da je situacija u susednim zemljama slična, Rumunija nije izuzetak ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Evropska ideja o učenju dva strana jezika kako bi se povećala mobilnost zapošljavanju ili studiranju, za ove ljude je veoma daleka.
Osim toga Evropska komisija nam sugeriše da bi trebalo učiti strane jezike kako bi smo postali „aktivni" građani EU. No kako se u ovaj koncept Evrope uklapa građanin čiji se glas na izborima može kupiti za malo brašna ili koji glasa po nalogu propovednika u lokalnoj crkvi? Ili, što je još gore, glasa za gradonačelnika koji mu preti oduzimanjem dečijeg dodatka ako ne glasa za nametnutu opciju? Za ove ljude sloboda u prvom redu ne znači slobodu putovanja po Evropi nego sopstveno obrazovanje koje bi im omogućilo da sami odlučuju o svojim stavovima i odlukama.
Veoma bi me obradovalo kada bi Evropa činila više da svi njeni građani uživaju životni standard dostojan čoveka i da su istinski slobodni, što znači obrazovani.
Mi gotovo da i ne poznajemo naše susede
Drugi aspekt na koji moram misliti kad je reč o stranim jezicima koje učimo u školi ili kasnije u životu je činjenica koliko mi u istočnoj Evropi slabo poznajemo svoje susede. Jezike ovih zemalja ne učimo u školama. U slučaju da nam učenje stranih jezika pomaže pri pronalaženju zaposlenja u inostranstvu, više je nego verovatno da nećemo hteti da se odselimo u susedstvo.
Objašnjenje se nudi samo: mi svi delimo žalosnu zajedničku isotriju koja nam je ostavila istu ekonomsku katastrofu. Naše želje su uvek okrenute blještavom Zapadu. To je razumljivo. No ne bismo li prvo trebali upoznati kulturu suseda s kojima toliko toga delimo?
Za nas, u Rumuniji tu zaista postoji velika jezička prepreka. S izuzetkom Moldavije, svi naši susedi govore jezike iz drugih jezičnih grupa, neki od njih čak koriste i drugo pismo. Sve to otežava naš pogled na susednu kulturu. Da su nam susedi Italijani, stvari bi bile mnogo lakše. Jezik bi naučili lakše, kao iz šale (rumunski kao i italijanski, spada u grupu romanskih jezika op.ur.).
Kada se prijevodi knjiga doživljavaju kao čudo
Jedan izdavač je na jednoj promociji rekao kako mora da objavi devet bestselera kako bi sebi mogao da priušti izdavanje jedne nekomercijalne knjige. No najčešće i ove nekomercijalne avantura za izdavača dolaze iz anglosaksonskog područja ili neke druge „velike" kulture. U međuvremenu prevodi s jezika naših suseda zavise od subvencija raznih instituta, evropskih ili lokalnih. Izlaze kod izdavača koji su gotovo nevidljivi. Tako sam na primer bila prisiljena da dela hrvatskih autora čitam na engleskom (Robert Perišić) ili španskom (Roman Šimić Bodrožić) prevodu. Čudo da su ovi autori uopšte prevođeni na „velike" jezike.
Strani jezici nam otvaraju vrata ka velikim kulturama i donose nam veliku slobodu zapošljavanja i studiranja širom sveta. No čini se da nam manja sloboda, koja se sastoji u tome da upoznamo svoje susede, polazi za rukom samo uz velike napore.
Lavnija Branište je književnica koja živi i radi u Bukureštu. Njen roman, u orginalu - Interior zero - je 2016. u Rumuniji proglašen romanom godine. Ona takođe prevodi knjižvena dela.