Vojska je za mene život

"Još na obuci smo morali da radimo sve što i muškarci, da marširamo, nosimo iste rančeve“, seća se narednica Betina Vordlo obuke američke vojske koju je prošla u Fort Džeksonu. Priznaje, nije bilo lako preći deset milja (šesnaestak kilometara) pod punom opremom. Ali i to je uspela.

Vojnikinje kao Betina Vordlo odavno su svakodnevnica u američkoj vojsci. Doduše, možda baš ne baš ovakve kao što je narednica Vordlo (Sergeant First Class), sa kojom razgovaramo čas na engleskom, čas na nemačkom. Jer ona je rođena kao Nemica u Elvangenu i odrasla je u blizini gradića Alena. Ali, kako to biva, udala se za jednog američkog vojnika koji je tamo bio stacioniran, i sa dvoje njihove dece 1987. je stigla u Sjedinjene Američke Države.

Sve te uniforme i zastava...

Deset godina kasnije uzela je američko državljanstvo i odmah se, na svečanosti dodeljivanja američkih dokumenata, oduševila svečanim nastupom odreda vojnika: „Strašno mi se dopalo kako su u uniformama umarširali u dvoranu, i kako su ponosno stajali ispod zastave.“

Povrh toga, privukle su je i perspektive obrazovanja koje nudi američka vojska, tako da je u martu 2001. pristupila rezervnom sastavu i otišla na vojnu obuku. U kasarni se brzo snašla: vojnička rutina joj se dopala, a sviđalo joj se i to što sme da radi baš sve: „I da bacam bombe i pucam iz pravog oružja, nosim zastavu...“ Fizički nije bilo baš lako, ali najteže joj je bilo nešto sasvim drugo: „vojnički engleski“, prepun skraćenica i specifičnih pojmova koje je morala da nauči.

Od 35 članova njenog voda, bilo je osam ili devet žena. Vežbalo se i jelo zajedno, samo su spavaonice bile odvojene. Nakon osnovne obuke, Betina je mogla da bira specijalnost i odlučila se da vozi kamione za prevoz goriva. I to joj se dopalo, a nakon obuke je u rezervnom sastavu morala da oblači uniformu samo jednog vikenda u mesec dana.

I onda je došao rat...

Ali to se promenilo 2002. Njena jedinica proglašena je aktivnim sastavom i u novembru je poslata u Kuvajt. Od hobija preko vikenda, poziv vojnikinje pretvorio se u misiju koja traje 24 sata dnevno i to u nekoj dalekoj zemlji. Kada je počeo rat u Iraku, i Betina je morala da isporučuje gorivo motorizovanim jedinicama Treće pešadijske divizije – uglavnom tokom noći. Mogla je da čuje kako Bagdad napadaju raketama i priznaje da ju je bilo strah: „Kako da kažem, do onda sam bila mamica koja je decu vozila na fudbal. To je bilo nešto sasvim drugo.“

Ali Betina je verovala u sebe i u svoju vojnu obučenost, a verovala je i oficiru koji je komandovao jedinicom kojoj je pripadala. Da li je pomišljala da bi mogla da dospe u zarobljeništvo i postane žrtva zlostavljanja i silovanja, jer to je argument koji se čuje od protivnika prisustva žena na frontu. Ne, tvrdi: „Mislim da opasnost vreba i ovde, bez obzira na to da li ste u borbi ili ne. Možete da idete i u Baltimor, pa da vam se nešto dogodi na putu.“

Kako joj je bilo da puca na ljude? Prilikom izgradnje jednog improvizovanog mosta u Iraku, na njih je otvorena paljba: „Za mene je to bilo samo po sebi razumljivo: ako neko puca na mene, ja ću da pucam na njega!“ Konačno, otišla je tamo sa sopstvenim, ličnim zadatkom: „Zarekla sam se da niko iz moje jedinice neće ostati bez goriva. I taj sam zadatak ispunila.“

Pokretni WC

U njenoj jedinici, od oko 170 vojnika, tada je bilo samo desetak žena, uglavnom vozačica i pripadnica inženjerijskih jedinica. Ali svi su nosili istu uniformu i nikad nije bilo nikakvih problema. Doduše, kada je vojna kolona stala u pustinji da vojnici obave ono što moraju da obave, muškarci su jednostavno „zalili“ gumu svog vozila, ali sa ženama je bilo komplikovanije. One su morale da se podvuku pod kamion ili su se vojnici pobrinuli za njihovu privatnost: „mnogi su nam držali svoje ogrtače i gledali na drugu stranu. Svi su nas podržavali i uvek se našao neki način.“ Ta susretljivost je išla toliko daleko da im je jedan varilac napravio pokretni WC koji su mogli da voze sa sobom na kamionu.

Argument protivnika žena u borbenim jedinicama jeste i to da su žene manje agresivne i da u slučajevima kada je „gusto“, one predstavljaju teret vojnicima. Betina se smeje: „To više ne verujem. Neke žene su agresivnije i od muškaraca.“ I među njenim koleginicama ima onih koje radije idu s njom na „Pejntbol“ (Paintball – ekstremna sportska igra u kojoj takmičari pucaju jedni na druge lopticima sa bojom), nego što sede u kancelarijama. I povrh toga, u kancelarijama je takođe gomila muškaraca.

Vojska je za mene život

S druge strane, i tu je narednica Vordlo veoma ozbiljna, za napredovanje u vojnoj karijeri ponekad je velika prednost imati „pravo“ borbeno iskustvo kakve žene do sada nisu mogle da pokažu, iako su bile u istim ratovima i na istim frontovima. Zato misli da je dobro da se ženama omogući da i zvanično mogu da budu poslate na borbene zadatke i da tako ostvare karijeru u vojsci.

I ona sama je, nakon Iraka, ostala u vojsci, ali ne više kao vozačica nego u kadrovskom odeljenju jedinice vojne policije u Fort Madeu, Merilend. Danas joj je 45 godina i ona ne može ni da zamisli drugačiji život. Jer za nju, vojska nije samo uniforma, nego i velika solidarnost i pomoć: njen najstariji sin je pre godinu dana umro od jedne hronične bolesti i jedva da može da zamisli više razumevanja i pomoći od one koju je doživela od svojih nadređenih i kolega vojnika.

S druge strane, ona još iz Nemačke potiče iz „vojničke“ porodice. Njen otac je takođe penzionisani profesionalni podoficir Bundesvera koji je radio za NATO i bio stacioniran i u Francuskoj. I oba njena brata odslužila su vojni rok u nemačkoj vojsci. I, šta kaže otac na vojnu karijeru svoje ćerke? „On je toliko ponosan na mene“, prosto sija narednica i dodaje: „Baš kao i moja majka.“

Autori: Kristina Bergman / Anđelko Šubić

Odg. urednica: Ivana Ivanović