Vreme „narodnih“ stranaka je prošlo
1. novembar 2018.
„Vidite, može se biti Evropljanin i ne biti populista, a pritom pobediti na izborima.“ Tokom poslednjeg samita Evropske unije, premijer Luksemburga, Gzavije Betel, zadovoljno je izašao pred novinare. Nakon parlamentarnih izbora, Betel, iz Demokratske stranke, ponovo je dobio mandat za sastavljanje vlade.
Izbornu pobedu odmah je proslavio u Briselu, zajedno sa Nemicom Angelom Merkel, Francuzom Emanuelom Makronom i Belgijancem Šarlom Mišelom. „Bilo je odlično. Imali smo pomfrit i pivo“, ispričao je Betel sledećeg jutra.
Umereni šefovi vlada iz umerenih stranaka, okupili su se i razgovarali. Međutim, način njihovog političkog delovanja je širom Evrope sve više u defanzivi: italijanski demohrišćani, koji su decenijama davali premijera, praktično više ne postoje. Francuski socijalisti i holandske socijaldemokrate, koji su dugo vremena imali odlučujuću reč u svojim zemljama, na poslednjim izborima su gotovi zbrisani sa scene. Čak je i dugo vremena neprikosnovena nemačka kancelarka tokom izborne kampanje u Hesenu upozoravala da bi njen CDU „mogao da izgubi rang narodne stranke“.
Izbirljivi birači
Upitan da objasni razloge za to, politikolog Florijan Hertleb kaže da stranke vidi kao „ogledalo društvenog razvoja“. I druge institucije, kaže, gube na ugledu. Socijaldemokrate nisu jedine koje su zanemarile svoju glavnu klijentelu i pre svega u Nemačkoj su je učinile nesigurnom „kroz masovni dolazak izbeglica“.
Njegov kolega Volfgang Merkel to objašnjava ovako: „Naša društva su se individualizovala. Mi kao građani ne želimo sveukupan paket, koji veoma difuzno obuhvata sve tačke političkog programa i istovremeno pokušava da zadovolji sve moguće slojeve i miljee.“ Građani hoće nešto preciznije i to dobijaju od novih stranaka. Takođe, gotovo sve evropske narodne stranke pomerile su se ka centru i tako „oslobodile politički prostor“.
U Nemačkoj od toga, pored desničarske Alternative za Nemačku (AfD), najviše profitiraju Zeleni. Širom Evrope pobednici su gotovo isključivo desničarski populisti. U Italiji, desničarska vladajuća stranka Lega ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, posle svakog njegovog verbalnog napada na izbeglice i Evropu postaje sve jača.
Metod Kurc…
Stare narodne stranke različito se nose s tim izazovima. Mladi austrijski kancelar Sebastijan Kurc, staru austrijsku narodnu stranku je preimenovao i prilagodio sebi: „Lista Sebastijan Kurc – Nova narodna stranka (ÖVP)" – pod tim imenom stranka je nastupila na parlamentarnim izborima 2017. godine i ostvarila dobar rezultat. Promenu na vrhu pratilo je snažno pomeranje udesno. Kurc se nije ustručavao ni da uđe u koaliciju s desničarsko populističkom Slobodarskom partijom Austrije (FPÖ). On lično može da bude zadovoljan godinu dana kasnije.
„Vlada u Beču zaista ima dobar ugled“, kaže austrijski ispitivač javnog mnjenja Volfgang Bahmajer. Strogu migracionu politiku koalicije zagovora velika većina stanovništva. „Situacija bi mogla da postane teža za vladu, ukoliko više ne bude uspevala druge teme da zaseni temom doseljavanja“, veruje politikolog Peter Filcmajer.
Florijan Hartleb smatra da je mnogo toga u političkim odnosima u Beču „specifično austrijski“, ali je zabrinut kada je reč o diskusiji o migraciji: „Nama u Nemačkoj preti nešto slično“, naime pomeranje udesno. Hartleb, međutim, isključuje mogućnost saradnje starih narodnih stranaka na saveznom nivou sa strankom AfD. Takođe, smatra da model velike koalicije „više nema budućnost“.
…i metod Makron
Drugačiju strategiju od austrijskog kancelara izabrao je francuski predsednik Emanuel Makron. Umesto da osvoji već postojeće stranku, on je naizgled ni iz čega osnovao „pokret“ i za saradnju pridobio mnoge ljude koji nisu političari. To je delovalo novo i sveže, i barem u početku je bilo uspešno – iako su i Makron i njegov pokret, koji se u međuvremenu zove stranka, izgubili dobar deo sjaja.
Volfgang Merkel dovodi u pitanje pre svega strukturu, zato što je ona „krajnje autoritarna“. To je pogrešno shvaćeno u Nemačkoj „ako tražimo inovativnu snagu u očajničkoj potrazi sa spasiteljem u Evropi“. Makron je „lično birao kandidate na parlamentarnim izborima“. To „nije bilo po demokratskim pravilima“, ali u javnosti je dobro primljeno.
Da li u Evropi još postoji prava narodna stranka? Na to pitanje politikolog Merkel daje iznenađujući odgovor: „Stranka Fides Viktora Orbana je narodna stranka.“ Ne samo zbog svoje snage. Ona se obraća ljudima iz svih društvenih slojeva. „To je perfidna poruka da desničarski populisti mogu da se uzdignu do narodnih stranaka. Orbanova stranka je verovatno poslednja ili najnovija narodna stranka par excellence u Evropi.“
Možda i nije sve tako loše
Stare narodne stranke ponekad predstavljaju svoje slabljenje kao pretnju za demokratiju. Ali Florijan Hartleb smatra da je to preterano: „Upozoravam na opasnost od širenja histerije i stvaranja panike.“ Ipak, u većini evropskih zemalja desničarski populisti nisu na vlasti. A, uostalom, ne radi se samo o desničarskim populistima. I unutar etabliranih stranaka spektar je podeljen. Na kraju krajeva, dodaje Hartleb, u Evropi postoje i druge tendencije, kao što je jačanje Zelenih.
Volfgang Merkel pravi razliku: na individualnom nivou glasača, veća ponuda je pozitivna stvar. „Iz ugla našeg društva, koje je sve više heterogeno, potrebno nam je nešto što povezuje, mašine za integraciju među strankama, a to su bile narodne stranke.“ Demokratije, veruje Merkel, „nema bez jakih stranaka“.
Time se vraćamo na pitanje, da li narodne stranke mogu nešto da učine kako bi sprečile svoje slabljenje. Da, kaže Florijan Hartleb: „One moraju da se modernizuju sa atraktivnim ljudima – jer mnogim narodnim strankama nedostaju pravi ljudi, kao i izbor tema. U Nemačkoj su na primer te teme zaokret u energetskoj politici i digitalizacija.
S druge strane, Volfgang Merkel smatra da je vreme kada su stranke osvajale preko trideset ili preko četrdeset odsto glasova „zauvek prošlo“. Stranke bi ponovo mogle nešto više da se udalje od centra, kako bi ojačale profil, „ali one naravno ne mogu da vrate unazad individualizaciju društva“.