Predsednika nisu shvatili. Ni Angela Merkel ni Rada Trajković. Ipak, Angela ostaje prijateljica. A Rada – izdajnica. Kada tako proziva Srbe koji drukčije misle o Kosovu, predsednik bi morao da se seti jednog kojeg su on i njegovi na pasja usta isprozivali – pa ga više nema.
Nisu ga shvatili ni svi ostali Srbi. Kojima će zbog nemogućnosti da telepatski uđu u Vučićevu viziju vreme proticati užasno sporo, kao u lepljivom mitskom univerzumu. Umesto da protiče gigabajtski.
Dobro, šta to Srbi nisu shvatili?
Nisu shvatili šta je srpsko-albanska „kompromisan granica“ ili „razgraničenje“, tako se zove vizija.
Da li je Predsednik svoju viziju podelio sa srpskom javnošću? Ne.
Obrazložio pred Parlamentom? Ne.
Napisali li Predsednik išta slično za novine, taj inače vrli pisac koji, otkako ne citira Šešelja, sa istim prezirom prema drugima citira Konstantinovića? Ne.
Ukratko, Predsednik tvrdi da je dalekovid, a da su svi ostali kratkovidi, te da nije rekao šta to vidi u daljini, ali da je ta ideja propala.
Vučić nikada zvanično nije izneo svoju viziju rešavanja kosovskog problema. I sada se žali da su njegovu viziju upropastili i Srbi i stranci, u udruženom zločinačkom poduhvatu protiv probleska genijalnosti njegove malenkosti pa su se tako založili za otuđenje celovitog Kosova od Srbije?
Hajde da za čas pretpostavimo da ovo nije zbrka. Da je konfuzija proizvod neke strateške pameti.
Postoje tri mogućnosti.
Prva, predsednik je „unutrašnjim dijalogom“ kuvao srpsku javnost kao žabu i sada, kada je izmrcvarena žaba skoro skuvana, mora da još neko vreme bugari nad nerazumnim svetom i neumitnim gubitkom kako bi ispalo da nije on – već neki žuti nitkovi – dotičnu žabu naterao u vodu.
Druga, da je Predsednik zaista mislio kako će razmena teritorija po principu etničke većine biti prihvaćena te da će tako nastati neka „kompromisna granica“. Ali nije hteo da obrazloži svoju ideju, jer ako ona nije javna, rizik od političkog poraza je takođe virtuelan. Kada je stvarno zapelo, lakše obrazlaže poraz svoje neizrecive političke vizije licemerjem Zapada i tvrdoglavošću Srba.
I treća mogućnost: Niko od nas zaista ne razume genijalnost dramatičnih predsednikovih vizija.
„Kažete niste čuli šta sadrži taj predlog, saglasan sam, niste čuli, a što ste ga napadali?“, pita Vučić sve.
Prema ovom izvrtanju teza za sve su odgovorni oni koji su napadali to što ne postoji, a ne on, Predsednik, koji je puštao probne balone, mada je bio dužan da obrazloži to što navodno ne postoji, da bi u javnoj debati pokušao da pronađe većinu za svoj predlog.
Od oktobra prošle godine slušamo jadikovku da „građani smatraju da je bolje da smo ni na nebu ni na zemlji“ – bez obrazloženja kako je Predsednik izračunao šta misle građani o predlogu koji ne postoji.
I šta sada?
Ništa. Kosovo će biti priznato u postojećim granicama, jer Srbi i Angela nisu hteli da razgovaraju o razgraničenju. Ali zato će biti krivi samo Srbi, naročito Rada.
A njemu, Vučiću, ostaje istorijska slika sa makazama u rukama, a pred njim, zategnuta kao pupak novorođenčeta, svečana vrpca – sve fabrika do fabrike i veličanstveni most do veličanstvenog mosta.
Ovde moram da se setim Helmuta Šmita, davnašnjeg socijaldemokratskog kancelara Nemačke, koji je i u dubokoj starosti znao da iznervira političku kastu izjavama potpuno protivnim većinskom mišljenju. Najbolja je ona iz davne 1980. godine: „Ko ima vizije, trebalo bi da ode lekaru.“
Skoro pola veka kasnije srpski predsednik uporno tvrdi da je vizijakoju nikom nije saopštio bila jedini spas.
Ipak više verujem pokojnom Šmitu.