Vukadinović: Merkelova ne dolazi kao kurir

DW: Gospodine Vukadinoviću, nedeljama se srpski političari i čaršija pitaju donosi li Angela Merkel u Beograd famozni datum početka pregovora sa Srbijom o pojedinim poglavljima, kao da je nemačka kancelarka nekakav kurir. Šta Vi mislite?

Đorđe Vukadinović: Glupo je predstavljati Angelu Merkel kao nekog kurira. Ona je ipak dovoljno krupan politički faktor da ne mora da prenosi ničije poruke – ma koliko inače bili složeni odnosi Berlina i Vašingtona. Sećanje na njenu prethodnu posetu regionu i onaj legendarni susret sa Borisom Tadićem dodatno povećava napetost, očekivanja, verovatno strahovanja nekih delova srpskog političkog spektra. Merkelova sigurno ne dolazi praznih ruku nego sa nekim porukama, ali je ne bih doživljavao ni kao kurira ni kao dobru vilu koja nosi darove u vidu datuma početka pregovora ili milijardi investicija.

Dakle dolazi važan državnik, predstavnik verovatno najvažnije evropske zemlje, u posetu trusnom području Balkana i jednoj ambivalentnoj vlasti u Beogradu. Ta vlast se iz sve snage trudi da demonstrira privrženost evropskim vrednostima – u stvari evropskom putu, jer od vrednosti tu i nema bog zna šta – i posebno lojalnost Nemačkoj i lično Angeli Merkel. Opet, ta vlast pokušava da zadrži makar veštačku vezu sa svojim biračkim telom koje je dosta nenaklonjeno Nemačkoj, evropskom putu i vrednostima, a pokušava da održi i tradicionalne veze sa Rusijom do kojih dosta drži i celokupno biračko telo. Ta šizofrena pozicija srpskih domaćina se reflektuje i u pisanju medija pred posetu Merkelove.

Pomenuli ste susret Merkelove i Tadića 2011. Nikada kancelarka nije bila tako vidno besna, kao na konferenciji za novinare u Beogradu jer je Tadić odbio ukidanje paralelenih struktura na Kosovu. Dolazi li sada Merkelova u goste boljem đaku Vučiću?

Ispredaju se pomalo i urbane legende o toj prošloj poseti Merkelove. U velikom delu srpske političke čaršije preovladava mišljenje da je Boris Tadić izgubio izbore nakon te posete, to jest da je tada precrtan od strane Berlina pa i drugih centara odlučivanja u EU. To je možda preterano tumačenje, ali ima zrno istine. Činjenica je da je Angela Merkel bila nezadovoljna tadašnjim stavom Beograda, dakle svojih pulena i miljenika iz Demokratske stranke. Zahtevi Nemačke se mogu različito spakovati, ali se uvek svode na jedno te isto – ne baš priznanje, ali prihvatanje nezavisnosti Kosova i neometanje Prištine na putu kao regionalnim i međunarodnim organizacijama što na kraju balade uključuje članstvo u Ujedinjenim nacijama. Tu je i zahtev za zaokruživanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta Kosova na čitavoj teritoriji.

Sa istim zahtevima Merkelova dolazi i sada, s tim što se pre svega Vučić pokazao kao dobar đak i zajedno sa Nikolićem i Dačićem sada spada u dobre momke. Možda su bivši radikali, a sadašnji naprednjaci upravo naučeni lekcijom koja je priređena Borisu Tadiću, a i na sopstvenom primeru jer su godinama kao najjača stranka tavorili duboko u opoziciji. Dakle naprednjaci na čelu sa Vučićem su izvukli pouke i sada kao štreberi pokušavaju da budu veći katolici od pape, kao što konvertiti obično i rade. Oni hoće da budu bolji evropski đaci od Tadića, Pajtića i ostalih demokrata.

Međutim, deluje da je malo zapelo u pregovorima sa Kosovom. Cinici bi rekli da se u Vučićevoj retorici od „ne damo Kosovo“ stiglo do „ne damo Gazivode“, ali bez obzira, napretka u pregovorima nema, a baš su oni uslov za otvaranje pregovora sa EU. Kako komentarišete aktuelni momenat?

Nema sumnje da je Vučiću stalo da se pokaže kao najbolji evropski i nemački đak. Manifestacije njegovih pokušaja su nekada tragikomične i kontraproduktivne. Međutim, postoji nešto u samoj stvari što onemogućava beogradske aktere da do kraja izađu u susret zahtevima koji dolaze iz Berlina, Brisela ili Vašingtona. Strukturalno gledano, teško je zamisliti prozapadniju i evrofilniju političku elitu od one koju je nudila Demokratska stranka, pa ipak ni Boris Tadić nije mogao, smeo ili hteo da izađe u susret zahtevima Angele Merkel pa je prošao kako je prošao. Unapređeni radikali sa Aleksandrom Vučićem imaju barem jedan problem manje od Tadića – nemaju pred sobom ljutu patriotsku i nacionalističku opoziciju kakva su oni sami bili Tadiću. Dakle sada nema faktora stotina hiljada ljudi koji se valjaju ulicama Beograda i protestuju protiv izdaje Kosova. Uz to su Vučić i Nikolić raskrstili sa dvodecenijskom prošlošću prepunom velikih reči i zakletvama o Velikoj Srbiji i Kosovu kao srcu Srbije.

Može biti da su te okolnosti povećale aspiracije Prištine ili dela zapadnih centrala, a možda je reč o istim zahtevima koje nijedna elita u Beogradu nije u stanju da ispuni. U Beogradu postoji i teorija u koju se ja ne bih kladio, naime da Vučić samo taktizira i kupuje vreme, da je on spreman da prihvati sve što se od njega traži, a da je zaklinjanje u Gazivode samo karikaturalni ostatak zaklinjanja u Kosovo, ili Karlobag, Karlovac, Ogulin i Viroviticu. Dakle, možda je reč samo o procesu anesteziranja srpskog javnog mnjenja, ali pre svega samih naprednjačkih birača kod kojih reč Kosovo još uvek znači više nego što znači vođama SNS. Možda ima od svega pomalo – da su zahtevi nepravedni i svode se samo na ispunjavanje želja Prištine, te je to onda gorka pilula, žaba koju Vučić još ne može da proguta, a možda ima i njegovog taktiziranja.

Nedavno sam o poseti Angele Merkel pričao i sa demohrišćaninom Gunterom Krihbaumom. Pitao sam ga i o slobodi medija u Srbiji na šta je on odgovorio da Srbija, prema Reporterima bez granica, ostvaruje napretke! To je malo nečuveno nama koji znamo bolje. Da li Vam deluje da Vučićeva vlast uživa kosovski bonus, to jest, da Brisel i Berlin žmure kada su u pitanju osnovna ljudska prava i sloboda mišljenja u Srbiji?

Odnos Berlina i Brisela prema Beogradu je determinisan ponašanjem Srbije prema Kosovu odnosno procesu implementacije kosovske nezavisnosti. Sve ostalo je u trećem ili petom planu, uključujući pomenute evropske vrednosti, ljudska prava, slobodu govora, tretman opozicije. Jer Vučićeva vlada ne zaslužuje prelaznu ocenu po tim kriterijumima, čak i kada su oni sniženi, balkanski. Dovoljno je pogledati srpske medije nekoliko dana, ono o čemu piše ili ne piše štampa, da bi se shvatilo kako stoji sa stvar sa slobodom izražavanja i demokratijom u Srbiji. To ili prolazi ispod radara Zapada, pogotovo Nemačke, ili izaziva tek blage majčinske reakcije u smislu: no-no, nije baš lepo, budite manje zločesti prema opoziciji i kritičarima.

To ostavlja gorak ukus u ustima višedecenijskih zagovornika i istinskih privrženika evropskih vrednosti. Mnogi moji prijatelji i poznanici su sada mnogo kritičniji prema EU od mene, koji sam uvek bio evroskeptik. Ali oni su sada još skeptičniji jer se osećaju izdanim. Verovali su da EU nije samo konglomerat velikih sila i političkih interesa, već da je i zajednica nekih vrednosti koji se sada očito i brutalno krše u Srbiji. To nije dobro dugoročno za evropsku stvar u Srbiji, ali kratkoročno odrađuje posao, ako se sve svodi na primenu kosovske nezavisnosti. Ako je samo to kriterijum, onda je ova vlada uspešnija od svih prethodnih i budućih koje mogu da se zamisle.

Merkelova obilazi i Tiranu i Sarajevo. Na Balkanu se formira transferzala korisnih autokrata, ili, kako se to kaže, demokratora, od Vučića, Đukanovića, Gruevskog do ovih u BiH koji ne mogu ni da se pobroje. Ako pogledamo širi plan, to da Merkelova baš sada obilazi region kada na svetu ima mali milion kriznih žarišta – šta Vam to govori?

Merkelova dolazi da poseti tri balkanske prestonice koje se nalaze u sferi nemačkog uticaja i tradicionalno i aktuelno. Ona posećuje zemlje koje – što voljno, što malo manje voljno – žele pod skute Nemačke i čija se rukovodstva iz različitih razloga takmiče u privrženosti dominantnom kursu Brisela i Berlina. Naravno, u sve tri zemlje prilično je diskutabilno stanje evropskih vrednosti i tu se pokazuje da Berlinu ne smeta stanje stvari sa demokratijom. Kao da im je važnije da recimo Crna Gora ide ka NATO i isteruje ruski uticaj nego da se stvarno brine kako stoje ljudska prava, sloboda štampe ili tretman opozicije. To pokazuje da postoje dvostruki standardi za razne geografske zone – politički, ekološki ili socijalni standardi koji važe u Nemačkoj, Francuskoj i zemljama Beneluksa očigledno ne važe na Balkanu pa se gleda kroz prste i kada se oni krše.

U dva odgovora ste usput pomenuli Rusiju. Mnogi pridaju Balkanu veliki značaj tokom ukrajinske krize, pominje se da je to sporedni front sukoba Zapada i Rusije. Da li se poseta Merkelove može čitati i kroz te naočare?

Mislim da je priča o jačanju uloge Moskve na Balkanu plod dvostruke propagande. S jedne strane je tu želja proruskih elemenata i snaga posebno u Srbiji, a s druge strane strah prozapadnih centara moći i njihovih snaga u Srbiji. Naravno da je Rusija – sa zakašnjenjem – shvatila značaj tog balkanskog fronta u ovom Hladnom ratu koji se odvija pred našim očima, ali može manje da utiče na njemu nego što je mogla pre pet, šest godina. Sa druge strane Zapad – koji svakako nije homogen – shvata značaj tog Balkana koji se često doživljava kao slepo crevo Evrope, ali smatra da je ta stvar apsolvirana, Rusi proterani, lokalni nacionalizmi pacifikovani, i da su Srbi – često tretirani kao remetilački faktor – u velikoj meri politički, ekonomski i psihološki saterani u mišiju rupu pa nema više ko da pravi problem.

Ima, dakle, geopolitičkih igara i računica u kojima Balkan i Srbija postaju važna iako sporedna ratišta ili makar mesto gde se opipavaju mišići i obaraju ruke. Mislim da to više važi za Amerikance, koji su obnovili interes za Balkan što se vidi iz nekoliko izjava potpredsednika Bajdena i drugih zvaničnika. Što se tiče Nemačke i ove posete Merkelove, to je demonstracija moći u zoni gde se – bez obzira na sećanja u vezi sa nemačkim prisustvom – tradicionalno respektuju nemački kancelar, marka ili politika. Za Berlin je to prilika da se i atlantskim partnerima pokaže snaga i uticaj na Balkanu, a i da se ruski uticaj drži podalje od tog regiona.

*Filozof i politički analitičar Đorđe Vukadinović, 1962, je osnivač i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao. Polemičke tekstove i kolumne objavljuje u nedeljniku Vreme i dnevnom listu Politika.