Vukovarske ratne traume u raljama politike

Organizovanim paljenjem sveća brojni hrvatski gradovi pridružili su se sinoć obeležavanju Dana sećanja na žrtvu Vukovara. Osamnaesti novembar 1991. godine smatra se najtragičnijim datumom novije hrvatske istorije. Nakon tromesečne opsade slomljena je odbrana grada u koji su ušle srpske paravojne jedinice i Jugoslovenska narodna armija.

Brutalni snimci koji prikazuju te jedinice kako paradiraju razrušenim gradom i pevaju „Biće mesa, klaćemo Hrvate“ obišle su svet, a prikazivane su i u haškoj sudnici. Strani foto-reporteri zabeležili su mrtve i ranjene, kolonu izmučenih građana koji odlaze u nepoznato. A to je bio samo uvod u užas koji je usledio – pokolj ranjenika na Ovčari.

Taj datum izuzetno je komplikovan i emotivan za Hrvatsku, jer, osim što oživljava nezaceljenu ratnu traumu i sećanje na mnoge zločine bez kazni, duboko je kontaminiran dnevnom politikom koja malo čini za istinsko pomirenje dvaju naroda.

Hrvatska traga za 1.872 građana koji su nestali u Domovinskom ratu, od čega je 530 njih upravo s područja Vukovarsko-sremske županije. Zvanična politika otkrivanje sudbine nestalih predstavlja kao uslov za normalizaciju odnosa sa Srbijom, dok radikalniji političari nestale koriste za nametanje kolektivne krivice i obračun sa srpskom nacionalnom manjinom u Hrvatskoj. Kada je reč o HDZ-u, Vukovar postaje i sredstvo unutarstranačkih odmeravanja snaga.

Sva komplikovanost rata sažela se u Vukovaru

Tako se iz godine u godinu postavlja pitanje zašto predstavnik hrvatskih Srba i koalicioni partner vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Milorad Pupovac (Samostalna demokratska srpska stranke, SDSS) danas ne korača u Koloni sećanja – iako bi upravo oni koji pitaju tamo najmanje želeli da ga vide. Pupovac je i ove godine dan ranije obišao Vukovar kako bi bacio venac u Dunav u spomen na Srbe koji su takođe nestali u osvitu rata, a za čiju smrt nije odgovarao niko.

Objavivši da se svake godine otkriju i identifikuju ostaci osamdesetak nestalih osoba, predsednica Saveza udruženja porodica zarobljenih i nestalih hrvatskih branitelja i civila Ljiljana Alvir rekla je da se radi većinom o Srbima. Ukratko, ona u svemu vidi spremnost Hrvatske da istražuje stradanja Srba, ali ne i Srbije da Hrvatskoj preda dokumentaciju koja bi olakšala potragu za nestalim Hrvatima. Alvir za N1 tvrdi da su sva obećanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića data predsednici Hrvatske, ali i njoj lično, bila samo slatkorečiva obećanja. I Ljiljana Alvir je uprla prstom u Pupovca.

„Neću prihvatiti da ja ili SDSS budemo ’dežurni jarac’ za to šta neko ne radi“, odgovorio je Pupovac nakon što je odao počast i ubijenima na Ovčari. „Za Hrvate i Srbe u Hrvatskoj, kao i za Srbiju, od posebnog je interesa da to strašno poglavlje u međusobnim odnosima pokušaju da zatvore na bolji način nego što je to bilo do sada. Mi smo u tome spremni da pomognemo, ali politički odnosi često predstavljaju ozbiljnu prepreku.“

Uz sve to, ne bi trebalo zaboraviti ni Srbe koji su učestvovali u ratu na hrvatskoj strani i kojih je, prema poluzvaničnim podacima bilo desetak hiljada. Pre više od jedne decenije branitelji iz udruženja „Vukovar 91“ procenili da je u odbrani Vukovara učestvovalo 10 do 15 odsto pripadnika nacionalnih manjina. Kada se radi o Srbima, reč je o prećutanim braniteljima koji nemaju mesto u opšteprihvaćenim pričama hrvatske, ali ni srpske strane.

Rat traje i danas?

Prizemnost kojom se Vukovarom koristi dnevna politika možda najbolje ilustruje kampanja za predsedničke izbore koja je u toku u Hrvatskoj. Kandidat SDP-a Zoran Milanović, koji vodi kampanju pod parolom „Normalno“, razvukao je na Trpinjskoj cesti, popularno zvanoj „groblje tenkova“, plakat s porukom „Normalno, ratovi su gotovi“.

Na udicu se upecao kandidat desnice Miroslav Škoro koji je u međuvremenu poručio da će braniti i pozdrav „Za dom spremni“. „Nije normalno na Trpinjskoj cesti u Vukovaru prije tužne obljetnice poručivati Vukovarcima da su ratovi gotovi“, odgovorio je Škoro, navodeći da brojni Vukovarci i danas traže svoje nestale i u gradu susreću ratne zločince koje hrvatsko pravosuđe do današnjeg dana nije kaznilo.

Uz to Škoro – koji nije učestvovao u ratu, što su mu mnogi zamerili – zaključuje da su slavni američki generali često isticali da je samo za mrtve rat završio. Nasuprot tome, mnogi su se prisetili generala Ante Gotovine koji je 2012. godine, nakon oslobađajuće haške presude, hrvatskim građanima poručio: „Rat je gotov. Okrenimo se budućnosti.“

„Pustite nas na miru“

Razgovori s Vukovarcima pokazuju da ni oni nisu načisto da li je rat gotov, pogotovo ako je reč o ljudima koji nisu dobili pravdu za pretrpljenu patnju i gubitke. Oni drugi ljuti su na realnost života u Hrvatskoj, pa govore da je politika, a posebno radikalna desnica, otela rat, grad i njegove žrtve. Treći zameraju novinarima da ih samo u novembru interesuje Vukovar, pa govore da je to grad života i mladosti, te da mediji stvaraju potpuno pogrešnu percepciju o tamošnjem životu.  

No o načinu života u Vukovaru možda najviše govore odvojene škole za srpske i hrvatske učenike, koje osnov imaju u želji i pravu srpske zajednice da školuje decu na sopstvenom jeziku i pismu. Ambiciozno zamišljen i međunarodno finansiran projekat Interkulturne škole propao je, jer za njega nikada i nije bilo iskrenog interesa s bilo koje strane.

Uz to, nema jedinstva ni oko samog obeležavanja današnjeg datuma koji je vlada Andreja Plenkovića odlučila da zacementira u državnom kalendaru kao Dan sećanja na žrtve Domovinskog rata koji bi od iduće godine trebalo da bude neradni dan. Politička levica tome se protivila argumentom da se žalost ne propisuje kalendarom, te da će se na taj način od grada napraviti grobnica za žive – ako već nije. Ali ne treba zanemariti ni ono što se dosta često čuje u razgovoru s Vukovarcima: „Samo vi iz Zagreba nemojte da nam govorite kako da oplakujemo svoje mrtve i svoj grad.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android