Aleksandar Vučić, za prijatelje još od huliganskog perioda Alek, već je doživeo radnu inauguraciju kao predsednik Srbije polaganjem zakletve zadnjeg dana maja. Ali nije to Aleku dovoljno. On saziva region i svet, kažu 5.000 zvanica, da poput starorimskog kolegija augura – sveštenika koji proriču da li će neki poduhvat biti uspešan – konsultuje bogove i tako unapred aminuje sve što Aleku padne na pamet.
Među augurima su naravno – kao kod Tita na sahrani – pomešane autokrate i demokrate, male i velike Kaligule. Iz Nemačke stiže bivši kancelar Šreder, za kojeg se nikada ne zna šta zastupa – Putinovu naftu, sebe samog za dobar savetnički honorar ili pomalo – nemačku državu. Tako je pompa koju će Vučić proizvesti zaista uporediva sa onom koju je voleo Josip Broz.
„Hegel je primetio na nekom mestu da se sve velike svetskoistorijske činjenice i ličnosti ponavljaju dva puta. On je zaboravio da doda: prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa“, zapisao je Karl Marks. Dabome, imali smo popriličnu tragediju skopčanu sa Titom i njegovim nasleđem. Došlo je vreme za farsu. Vučićevi auguri će biti figure u megalomanskoj inscenaciji, na mestu gde je jednom stolovala vlada Jugoslavije.
A hodnike „Palate Srbija“ ukrasiće blago srpskih muzeja, jer ni Alek nije tikva bez korena. Adam iz Lepenskog vira, i 17 rimskih imperatora rođenih u Srbiji direktnom intervencijom predsednika uvršteni su kao mrtvi auguri, da kod živih rasprše svaku sumnju u sudbinsko pozvanje izabranog predsednika. Dobro, izložba o rimskim imperatorima može se shvatiti i kao reklama za srpski turizam. Samo što bi to ipak više bila izložba za ljubitelje horora: Od tih 17 imperatora dvojica su umrla od kuge, jedan je ubijen na bojnom polju, četvoricu su ubili njihovi pretorijanci, jedan je pogubljen, dvojica izvršila samoubistvo, jedan je umro posle jednogodišnje vladavine, za šestoricu se i ne zna baš tačno.
Preostao je samo Nišlija Konstantin Veliki, pa se možemo kladiti da Alek misli na njega kada misli na sebe.
Farsa je na francuskom najpre označavala seckani nadev za punjenje peradi. Kasnije je reč počela da se upotrebljava kao metafora za pozorišne „začine“ i dosetke iz kojih su nastali laki komadi u kojima je humor drastičan i jeftin. Dakle, ukupna predstava zaista će imati farsične elemente u odnosu na istorijski, tragičan predložak. Jeftina pompa za skupe pare. Na ovoj inauguraciji bi falio samo još Branimir Džoni Štulić da zapeva raspuklim holandskim glasom: „Zašto tražiš karizmu u sebi, punjena ptico?“
I šta?
Mediji će prežvakavati to što im je ponuđeno kao medijski cirkus. Vučić sa Rogozinom. Vučić sa Šrederom. Vučić sa ovim, Vučić sa onim.
I ništa.
Srpsko mesojeđe i parada u čast hipertrofiranog ega, sve o trošku srpskih poreskih obveznika. Iz budžeta kojem predsednik formalno nema pristup. Ali nećemo se valjda držati Ustava ko pijani plota?
E, kad se sa inauguracije raziđu svetski auguri, koji su nekada iz redosleda ptica na nebu umeli protumačiti budućnost, a sada samo uljudno legitimišu Aleka Prvog, kada dođe ta sjajna budućnost, onda će poenta izgledati ovako:
- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!
- Zašto?!
- Slep sam!
Jedini auguri koji zaista vide budućnost jesu oni koji poput Radoja Domanovića u patetičnim gestama moćnika prepoznaju grandomansko slepilo za realnost zemlje koju su uzurpirali.