Zašto je istraživanje pećina tako opasno?

Nemački istraživač Johan Vesthauzer bio je teško povređen, kada ga je udarila stena u pećini Rizending. Zapravo je reč o sablasnoj jami, nedaleko od mesta Berhtesgarden, na jugu Bavarske. Vesthauzer je ugledni speleolog, koji zajedno sa timom 1995. godine, otkrio pećinski sistem dugačak 19,2 kilometara.

Spasilačka ekipa je morala da se spusti i više od jednog kilometara, kako bi doprla do njega i izvukla ga. Prvobitne procene se nagoveštavale povrede glave i gornjeg dela tela, što je podrazumevalo izvlačenje i transport Vesthauzera, isključivo u horizontalnom položaju. Akcija spasavanja je trajala danima, a istraživač je, na sreću, znatno bolje prošao, nego što se isprva verovalo.

Ipak, incident je u nemačkoj javnosti nametnuo raspravu o bezbednosti ovakvih istraživanja. I sve ukazuje na to da su ona isuviše rizična.

Piter Jeger je naučnik, stručnjak za arahnologiju (disciplina koja istražuje život paukova i skorpiona). Posao ga je odveo u Aziju. U razgovoru za DW priznaje da život istraživača vrlo često u opasnosti, ali da se rizik ipak isplati.

DW: Veći deo istraživanja provodite u pećinama, uglavnom u Laosu. Zašto naučnici poput vas moraju da se spuštaju tako duboku?

Peter Jeger: U pećina je biodiverzitet drugačiji, nije tako raznovrstan kao u džunglama. Pri tome, životinjske vrste koje žive u pećinama imaju specifičnu istoriju i mogu da nam otkriju mnogo toga o evoluciji životinja.

Navedite nam neki primer?

Zajedno sa kolegom Helmutom Štajnerom, uspeo sam da otkrije devet novih vrsta tokom istraživanja u Laosu. Pauk obično ima osam očiju, ali mi smo našli vrste sa šest, četiri ili dva oka. Čak i vrstu bez očiju. To je važno otkriće, jer bismo želeli da utvrdimo koliko je vrsta tokom evolucije potrebno da bi izgubile vid.

Nezavisno od toga, šta te životinje čini toliko posebnim?

Vrste koje žive u pećinama imaju izdužene ekstremitete, posebne receptore i naravno noge. Specifičnost je u tome, što im čulo dodira omogućava bolje kretanje, a istovremeno uvećava šanse za preživljavanje. Ima i drugih krupniji i ogromnih životinjskih vrsta ovog roda, poput džinovskih kosaca, zglavkara koji liče na pauke.

Plašite li se tokom boravka u pećinama?

Ne, nimalo. Kada je napolju preko 30 stepeni Celzijusovih, onda je prijatno biti i raditi u pećinama, gde je niža temperatura (od 22 do 25 stepeni). Čak je i opuštajuće. Ipak, morate biti svesni opasnosti. Stena može da se pomeri, da padne na vas. Postoje razna pravila, poput onog koje kaže da ne bi trebalo ulaziti u pećine nakon oluje, pre svega zbog mogućnosti da vas voda može poneti. Ja zaštiti pristupam vrlo ozbiljno, jer se još nisam umorio života.

Koja je bila najveća dubina na kojoj ste boravili?

Pošto ja nisam istraživač pećina, onda nije neophodno da se spuštam toliko duboko. To je obično neka dubina do 200 metara. Ali bez obzira na dubinu, istraživanje vas može odvesti u rečne pećine, što je takođe opasno, ali je za nas atraktivno, jer u tim prolazima i koridorima žive razni organizmi. Nekada se pećinom možete komotno kretati, a nekad morate da puzite i da se provlačite, kao zmija. Međutim, ja to ne moram da radim, gotovo uvek postoji neki lakši način da dođete do onoga što tražite.

Kakvu opremu koristite?

Prilikom kretanja po mračnim pećinama najvažnije da imate dobru lampu na glavi i da obavezno ponesete i rezervnu. Meni konopci nisu potrebni, ali onima koji se spuštaju duboko jesu. Ja sa sobom imam drugu vrstu opreme, poput sterilisanih tegli i pinceta.

Da li tačno da se u takva istraživanja ne smete uputiti sami?

Tačno je da postoji pravilo da u pećine ne krećete sami. Jer nikada ne znate šta se može dogoditi. Možete se okliznuti i pasti, polomiti nogu. Ukoliko se to dogoditi, važno je da imate nekog uz sebe. Ono što je takođe važno jeste da sa sobom uvek imate upaljač, kako biste mogli da utvrdite gde su izbori ugljen-monoksida, s obzirom da je reč o otrovnom gasu. Ako tzv. džepove tog gasa ne utvrdite na vreme, možete se ugušiti. U Laosu, na primer, postoji opasnost da naletite na neko američko oružje iz Vijetnamskog rata, poput zarđalih fosfornih bombi.

Da li ste ikada bili u nekoj opasnoj situaciji?

Jesam jednom prilikom tokom boravka u pećini, kretao sam se isuviše brzo. Kolega je bi daleko iza mene, a ja sam to nekad nakon vremena primetio. Hteo sam da se vratim, ali više nisam znao, kojim sa putem prošao, jer dole u mraku sve izgleda isto. Na sreću imao sam kompas sa sobom.

Može li čovek uopšte ostati miran u takvim situacijama?

U svakom slučaju je zastrašujuće. Srce počinje da vam kuca ubrzano. Ali i manje opasnim pećinama se dešavaju nepredvidljive stvari. Na jednoj turističkoj lokaciji u Laosu, na kojoj postoji ogromna hala puna palih stena, desilo mi se jednom prilikom da je kamen težak dva kilograma pao pored nas. Zvuk koji je tom prilikom nastao potpuno nas je zaprepastio. Jedan moj kolega je želeo da otpuzi i napravi par fotografija. Pao je sa visine od pet metara. Mogao je da pogine, ali na sreću preživeo je.

*Peter Jeger je arhnolog pri istraživačkom centru Instituta Senenberg i Prirodnjačkom muzeju u Frankfurtu. Za dve sedmice će nastaviti svoje istraživanje. Ovoga puta na Tajlandu.