Zašto ljudi vole dželate?
Čvrsta ruka u kaznenoj politici jedan je od omiljenih alata političkih demagoga. Razlog je jasan: krivci zaslužuju kazne, a zdravorazumski je pretpostaviti da oštrina kazne oslikava stepen društvene osude zlodela.
Dovoljno je da zatražite da se za ovo ili ono nepočinstvo nekome skine glava (bukvalno ili metaforički), pa da ljudi počnu da odobravaju i govore kako sa vama, eto, nema šale i da je vreme da neko konačno zavede red. Priželjkivanje čvrste ruke u kaznenoj politici – a i šire – predstavlja klasičan simptom društava u krizi.
Ali šta je sa prevencijom? Uzmimo za primer silovanje: registar seksualnih prestupnika ne postoji, i niko ne lobira za njegovo pravljenje. Reč je o uspostavljanju složenog mehanizma za čije uvođenje i sprovođenje je potreban ozbiljan rad i čije propagiranje ne zvuči ni izbliza moćno kao kad s naslovnih strana namršteno saopštite da ćete pooštriti kazne za taj zločin.
„Udvostručena kazna“ je nešto što se lako pamti i što sa sobom nosi naboj pravedničkog gneva zakonodavca s kojim, rekosmo, nema šale. To što sudovi revnosno određuju najniže moguće kazne iako teoretski mogu da izreknu do petnaest godina zatvora i što kao društvo rutinski vadimo krojački metar da proverimo jesu li žrtve nosile prekratke suknje ne menja se zakonskim povećavanjem maksimalne kazne, jer se ni sadašnji maksimum ne izriče a žrtve se stigmatizuju.
Najviše do čega javnost dobacuje su povremene tabloidne histerije kratkog daha, čija je jedina namena da na portalima i društvenim mrežama pokrenu novi krug sadističkih komentara o tome da li silovatelje treba kastrirati hemijskim putem, kamenom ili tupim nožem. Do sada nije primećeno da je broj seksualnih zločina zbog toga imalo opao.
Izuzetno je teško voditi racionalan argumentovan razgovor zato što je reč o temi koja je po svojoj prirodi obojena snažnim emocijama. Stručnost je pod uticajem politike postala kompromitovan, obezvređen pojam, gledamo na nju s podsmehom i nemamo strpljenja za složena objašnjenja zato što smo naučeni da u njima podozrevamo podvale i prevare.
Kada je nedavno objavljen Nacrt izmena Krivičnog zakonika, više stručnjaka je pokušalo da javno objasni zbog čega je ponovno uvođenje doživotne kazne bez mogućnosti uslovnog otpusta loša stvar. Neki od njih su zbog toga danima bili izloženi bizarnoj salvi uvreda na društvenim mrežama, na njihove argumente uzvraćano je optužbama da su im važniji zločinci nego žrtve, a nije izostao ni tradicionalni repertoar gnušanja nad bilo kakvim pominjanjem ljudskih prava.
Stvarni uzrok ogromnog naboja koji se u Srbiji povremeno stvara oko pojedinih slučajeva teških krivičnih dela je sasvim razumljiv: gladni smo pravde. Iz dana u dan, iz godine u godinu pratimo u vestima kako svakovrsni ološ uspeva da se izvuče. Gledamo kako tatini sinovi automobilom gaze pešake, kako ministri plagiraju doktorate i kupuju nekretnine novcem neznanog porekla, kako stranački aparatčici izazivaju saobraćajne nesreće, kako fantomi bagerima bespravno ruše zgrade, gledamo kako se kriminalni klanovi sa zaleđima u politici ubijaju u sačekušama – i za to mahom niko ne snosi stvarne posledice.
S druge strane, država pedantno kažnjava građansku sitnež za manje prestupe, pokazujući da itekako može da odradi svoj posao kada to želi. Saobraćajni prekršaj pripitog Milojka Pantića gledamo iz više uglova nego četvrti polufinalni gol Liverpula, ali snimak udesa u kojem je na naplatnoj rampi poginula Stanika Gligorijević volšebno ne postoji jer ne sme da postoji.
Naravno da to frustrira, i zato ne treba da čudi apetit s kojim se javnost povremeno zaleti na one kriminalce i zlikovce koje su tabloidi proglasili za dozvoljene mete. Na njima može da se iskali bes zbog svih nepravdi ovoga sveta, počevši od njihovih nedela pa do svog onog ljudskog mulja koji prolazi nekažnjeno. Pravde u Srbiji ima u vrlo ograničenim količinama, i kada se ukaže prilika da neko dođe pod njen udar počnemo da ličimo na rulju koja kliče oko giljotine.
Pokuša li neko da nas obuzda, tretiramo ga kao podlaca koji želi da se krivac olako izvuče. Prema takvima je takođe sve dozvoljeno: nema razgovora, nema argumentacije, bacamo i njega na lomaču jer nas ometa u retkoj prilici kolektivnog trijumfa nad zlikovcem.
Problem je, međutim, u tome kada pravednički zanos rulje počne da prerasta u kaznenu politiku, i kada visina kazni počne da se odmerava legitimnim ličnim bolom žrtava i njihovih porodica. Cilj bi trebalo da nam bude da učestalost zločina svedemo na najmanju moguću meru, a ne da ubiramo jeftine političke poene jalovom strogoćom.
Sklonost da veću vrednost pridajemo kažnjavanju nego prevenciji, bez obzira na to šta nam govorili stručnjaci, otkriva nam još jednu sumornu činjenicu. Živimo u društvu koje je do te mere prožeto kršenjem sopstvenih zakona da na prevenciju ne dajemo ni pet para jer više ne verujemo da će ovde ikada biti bolje.
Iskustvo nas uči da neće, i zato u retkim slučajevima kada pravda promoli glavu rešimo da joj se unesemo u lice i pitamo zašto nije sa sobom povela dželata.