Za decu je potrebno dvoje

Problem niskog prirodnog priraštaja odavno muči Nemce i oni ulažu veliki novac u „porodičnu politiku“. Uprkos tome, u Nemačkoj sve manje žena se odlučuje za majčinstvo. Ako žene imaju fakultetsku diplomu i žive u bogatijim krajevima, daleko je manje verovatnoća da će postati majke, kažu statistike.

Frankfurter algemajne cajtung piše da je „misterija konačno rešena“: „Ko je kriv za to što je u Nemačkoj tako nizak privredni priraštaj? Odgovor je: žene. Sve više njih nikada ne rodi, kaže Zavod za statistiku, a naročito kada su obrazovane i žive u gradu. E, sirote one! A i kako se samo usuđuju? Mislite malo na demografsku situaciju! ‘Moramo da istražujemo zašto žene više ne žele porodičnu sreću’, apeluje jedan saosećajni novinar Bilda (najveći nemački tabloid). Nešto tu stvarno nije u redu. Pre svega to što muškarci u ovom izveštaju nemaju nikakvu ulogu. Za dete je potrebna žena i – žao mi je što to moram da kažem, vama statističarima – jedan muškarac.“

Autorka komentara tvrdi da je vreme da se okonča diskriminacija muškaraca u sličnim ispitivanjima: „Da li je Zavodu za statistiku promaklo da sada postoje i očevi koji se brinu o svojoj deci? Ili oni koji namerno ne žele decu? Ili oni koji tuguju jer nemaju dece? Zar oni ne zaslužuju da neko razmisli o njihovim motivima? Zar to ne bi moglo da donese potpuno nova saznanja o razlozima za manji broj dece? Naravno, ima pojedinačnih studija o muškarcima bez dece, ali nema prave statistike. Već se radujem naslovima poput: ‘Sve više muškaraca u Nemačkoj nema decu', ‘Muškarci sve duže odlažu dobijanje dece', ‘22 od 100 muškaraca između 40 i 44 godine nemaju nijedno dete', I moj omiljeni ‘Prosečna stopa rađanja je ista od 1997 - 1,4 dece po muškarcu'.“

Internetom do zaborava

Portal Necvelt, koji se bavi digitalnim tehnologijama, komentariše da nam današnji uređaju omogućavaju da ceo život bežimo iz stvarnosti. Ranije ste morali da zviždite, ako ste hteli da slušate muziku, podseća ovaj članak: „Betoven nije mogao da čuje svoju muziku kada ju je komponovao. I to ne samo jer je bio gluv, već i zato što nije bilo gramofona ni radija – a kada se nalazio pred orkestrom, nije mogao da pritisne ‘repeat'. Možda je zato Betoven uvek bio tako ljut – jer nije mogao da izađe iz sveta. Kada ga mu je Napoleon išao na živce, nije mogao da stavi slušalice ili da upali kućni bioskop. Mi smo u boljoj situaciji. Kada nama danas neko ide na živce, a to se dešava gotovo uvek, imamo izlaz. Stavite slušalice, pustite muziku i odvrnite zvuk. To je veličanstveno. Isto važi i za pametne telefone. Možemo da izađemo napolje i da ipak čitamo mejlove ili da nešto važno potražimo na Internetu.“

Kada čovek potraži zaborav u digitalnoj zabavi, bilo da se radi o muzici, člancima ili televizijskim serijama, on otvoreno priznaje da nije u stanju da bilo šta promeni, tvrdi se u tekstu. Ipak, to je samo privremeno olakšanje, jer nas i na internetu čekaju loše vesti: „Kada god kažem ‘internet' ili 'onlajn’ imam nekakav čudan osećaj. Na internetu nikad nema mira. Šikaniraju nas reklamama i sve vrvi od špijuna. Jedina mogućnost za beg iz stvarnosti je dobra knjiga. Najbolje neka koju niste naručili preko interneta“, zaključuje autor komentara.

Priredio: Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević