Za obnovu Japana i do 10 godina

Grad Sendaj Tobu Doro razdvaja dva sveta. S jedne strane, u okrugu Vakabajaši, život se odvija uobičajeno. Oblast koja se nalazi tri kilometra istočno ka moru pretvorena je u ruševine.

Uništeni automobili leže na nekadašnjim poljima pirinča, svuda leži izvaljeno drveće, kuće su pomerene ili srušene. Japanski vojnici koji, uprkos teškoj opremi na ogromnom prostoru deluju kao mravi, mesec dana posle zemljotresa i cunamija tragaju za nestalim. Neke zgrade pored autoputa nisu srušene, poput radionice za poljoprivredne mašine: „Danas je prvi dan da smo otvorili radnju. Moramo sve da počistimo“, kaže vlasnik Sakaniši Kubota, dok njegov saradnik od blata čisti mašine za sađenje pirinča.

„Cela oblast je teško oštećena. Ja doduše nisam stručnjak, ali sigurno će biti potrebno pet do deset godina da se sve dovede u red. More je iza sebe u zemljištu ostavilo so. Verovatno je potrebno odneti tu zemlju. A to će dugo da traje.“

To znači da će ljudi kojima su srušene kuće morati dugo da ostanu u privremenom smeštaju. Neki od njih su našli utočište u školi: „Iz moje kuće, mogla sam da vidim kako je talas poplavio Roku Nobori. Odmah sam skočila u automobil i odvezla se u unutrašnjost Vakabajašija. To je bio crni talas, na površini sam videla beli dim. Bio je to zastrašujući prizor. Zato sam smesta sela u automobil.“

Žene kažu da zemljotres nije napravio veliku štetu. Ali onda je došao cunami: „Završili smo kuću pre godinu dana. Kredit moramo i dalje da otplaćujemo. Moja porodica je smeštena na različitim mestima. Moja majka, koja se u vreme nesreće nalazila u bolnici, umrla je od straha. To je bio dodatni šok."

Žene sede oko male peći na kojoj se kuva voda. Na jednoj strani školske sale nalaz se sanduci sa humanitarnom pomoći. Volonteri iz drugih gradova Japana napolju kuvaju nešto za jelo. "Od 180 ljudi koji se ovde nalaze, 50 je autobusom odvedeno na kupanje u Onsen. To redovno radimo. Danas je normalan radni dan, tako da su mnogi otišli da rade.“

Jošinobu Ono je uzeo slobodne dane kako bi se brinuo o organizacijom i upravljanjem utočišta u kojem se nalazi njegova zajednica. Ovakvo stanje će verovatno potrajati, jer se trenutno, od 3.000 provizornih kuća, neophodnih za ljude u Vakabajašiju, gradi tek 200.

„Trenutno se traži odgovarajuće zemljišta. U poređenju sa ranijim katastrofama, poput zemljotresa u Kobeu, gradnja provizornih kuća predugo traje.“

Autori: Peter Kujat, Željka Bašić-Savić
Odg. urednik: Jakov Leon