Srceparajuće, neljudski, jednostavno nepojmljivo: slika utopljenog Oskara Martineza Ramireza i njegove dvogodišnje ćerkice Valeri iz El Salvadora je potresna i otvara brojna pitanja.
Za Taniu Avalos, preživelu majku i suprugu, koja je bespomoćno sve to morala da posmatra sa obale, to su morali da budu dramatični trenuci: borba za preživljavanje, sopstvena nemoć – i spoznaja da je zbog nade u bolji život rizikovala sve, da bi na kraju sve i izgubila.
Poziv na buđenje za Trampa?
Ovo bi možda mogao da bude pozivu na buđenje za predsednika Trampa i njegovu nehumanu izbegličku politiku. Jasno je da će fotografija jednima biti dokaz za „vanredno stanje na granici“ i za to da bi ti problemi trebalo da se rešavaju izgradnjom zida, kako se takvi prizori ne bi ponovili. Demokrate će, s druge strane, to doživeti kao potvrdu svoje teze da je reč pre svega o humanitarnoj krizi i da su te dve žrtve rezultat cinične politike prema migrantima.
Ipak, okriviti samo izbegličku politiku SAD bilo bi suviše jednostavno. Hiljade ljudi beže iz Centralne Amerike zbog siromaštva, nasilja i kriminalnih bandi, nadajući se da će u SAD pronaći zaštitu i bolji život.
Tamošnje vlade ogrezle u korupciju su te koje na savesti imaju ta dva života, kao i živote mnogih drugih koji su stradali na putu u Sjedinjene Države. El Salvador, domovina porodice Martinez, smatra se jednom od najopasnijih zemalja na svetu: korupcija i nasilje deo su svakodnevnice. Prema procenama Svetskog programa za hranu UN, 40 odsto stanovništva te zemlje živi ispod granice siromaštva. Država je tamo, kao i u brojnim susednim zemljama, odavno izgubila monopol na upotrebu sile.
Strah od izlaska na ulicu
Gotovo svaki stanovnik El Salvadora može da ispriča priču o takozvanim Marasima, zastrašujućim bandama mladih. Neke kao što su „Calle 18“ ili „Mara Salvatrucha“ kontrolišu čitave gradske kvartove, iznuđuju novac za zaštitu, primoravaju porodice na bekstvo ili ih, ako ne ispune njihove zahtjeve, čak i ubijaju.
Tek kada se država bude suprotstavila tim bandama, ljudi će opet moći bez straha da izlaze na ulice i da perspektivu vide u svojoj sopstvenoj zemlji. Broj izbeglica će se smanjiti i scene poput one na reci Rio Grande, neće se ponoviti. Sve do tada nijedan zid ili ograda neće zaštititi SAD od očajničke potrage za sigurnošću i boljim životom.
A do tada će ljudi u Centralnoj Americi i dalje sanjati o SAD kao zemlji neograničenih mogućnosti iz koje im se javljaju prijatelji i rođaci koji su uspeli do tamo da stignu. Ali za većinu ljudi to su lažne nade za koje su spremni da rizikuju i sopstvene živote. Potraga za obrazovanjem, poslom i budućnošću u SAD je teška. Samo malobrojni imaju mogućnost da dobiju politički azil, većina zahteva se odbija.
Ne odustaju
Čekajući obradu zahteva za azil oni žive u nehumanim uslovima u potpuno pretrpanim izbegličkim kampovima. Događa se da preopterećene službe te zahteve obrađuju i godinama.
Oni koji u SAD nemaju porodice, često završe na ulici. To najbolje dokazuju brojni migranti-beskućnici koji se svakodnevno bore za preživljavanje u gradovima blizu meksičke granice.
Ali sve to malo koga odvraća od nauma da krene na put ka severu. Čini im se da beda koja ih čeka nije ništa u poređenju s onim što žele da ostave iza sebe. Za njih SAD ostaje zemlja neograničenih nada i mogućnosti – koje se migrantima iz Centralne Amerike sve ređe ispunjavaju.