Zaboravljena „Vučija deca“

Sa 18 godina Alfreda Pipirajtė, napokon je poverovala da je pronašla svoj mir. Ali ona je i dalje, kao Nemica, za svoju litvansku okolinu bila „nemačka svinja“ i „fašistkinja“. Zato je svoje poreklo krila. Njeno pravo ime je u stvari Luize Kvič i rođena je kao Nemica 1940. u susednoj Istočnoj Pruskoj. Sa samo četiri godine, Luize je u haosu rata ostala bez roditelja i dospela u jednu litvansku porodicu. Procenjuje se da je oko 5.000 malih Nemaca krajem rata u pobeglo iz Istočne Pruske u susednu Litvaniju. Deca čiji su roditelji nestali nakon ulaska sovjetskih snaga na područje Istočne Pruske (glavni grad Kenigsberg, danas Kalinjingrad)m danas se nazivaju „Vučija deca“. Ratna sećanja su im još uvek sveža.

Bombonama do nove porodica

„Vučijoj deci“ Drugi svetski rat je uzeo sve: roditelje, domovinu, jezik... Deca u uzrastu između četiri i dvanaest godina mesecima su lutala kroz šume, sama ili u grupama. Mnoga od njih nisu imala ni cipele na nogama. Danas je nezamislivo da neko može nedeljama i mesecima da preživi hraneći se travom, žabama i svime što se moglo pronaći. Luize je u početku bežala na zapad, zajedno sa tetkom i njenom ćerkom. Na putu su ih pratile slike užasa: izgorele šume, leševi životinja i napuštena vozila Nemaca koje su, dok su bežali na zapad, bombama uništili sovjetski avioni.

„Naokolo su ležali otvoreni koferi sa ličnim stvarima, iz jednog je virio plišani meda kog sam ponela sa sobom“, priča Luize. Sovjetska vojska sustigla je i kolonu u kojoj se nalazila Luize. „Sećam se vrištanja žena iz kolone dok ih siluju. Tada uopšte nisam shvatala o čemu se radi“, seća se Luize/Alfreda. Jedan ruski vojnik poveo ju je do sabirnog logora za nemačku decu u Litvaniji. Tamo ju je pokupila jedna Litvanka koja ju je, kako kaže, „uz pomoć bombona izmamila iz logora“ i povela kući. I tako je mala Nemica Luize, postala Litvanka Alfreda. Nova porodica nabavila joj je lična dokumenta i poslala je u školu. „Imala sam sve, bila sam obučena i sita pa sam ponekad čak i zaboravljala da sam strano dete“, priča Alfreda/Luize.

Ćutanje i patnja

Druga „Vučija deca“ nisu bila te sreće. Tada 13-godišnja Rut Deske je u teretnom vagonu najpre putovala do Litvanije. Tamo je sakupila nešto hrane s kojom se vratila u Istočnu Prusku gde su joj još živeli majka i braća. Kada je majka umrla, Rut se sa najmlađim bratom ponovo uputila preko granice, u Litvaniju. „Bio je sama kost i koža, jedva je stajao na nogama“, svedoči Rut u knjizi „Mi smo Vučija deca“, novinarke Sonje Vinterberg.

Neka „Vučija deca“ do Litvanije su stigla tako što su preplivala preko reke Njemen (na nemačkom Memel). Onaj ko je imao sreće, u Litvaniji je našao na porodicu i utočište. Ali to se često skupo plaćalo. Novopridošla deca bila su prisiljena da obavljaju teške poslove u polju i kući. Malo njih je išlo u školu, mnogi od njih su do kraja života ostali nepismeni. Takođe, „Vučija deca“ su često bila izložena nasilju najgore vrste. „Neke devojčice su silovane i naređeno im je da 'drže jezik za zubima'. Mnoge o tome do dan danas ćute“, kaže Luize/Alfreda.

Skrivanje nemačkog porekla

I u samoj Litvaniji se o toj temi dugo ćutalo. Najčešće zbog sramote, ali i iz straha. Govoriti javno o tome tokom postojanja Sovjetskog Saveza često je za sobom povlačilo represalije, pa i izgone u Sibir. „Ljudima je uteran strah u kosti“, priča litvanski autor Alvidas Šlepikas. Da ne bi upadala u oči, mnoga deca uopšte nisu napuštala imanje ili kuću u kojoj su živela. I Luize je dugi niz godina krila svoje poreklo, čak i od svog supruga i ćerke. „To je uvek bila tajna. Znala sam da nemam nikakvih prava i da moram da budem mirna i poslušna. I tako sam se i ponašala“, kaže Luize.

Stanje se promenilo tek 1990. kada je Litvanija postala samostalna. „Vučija deca“ su počela da se interesuju za svoje poreklo, da istražuju, raspituju se kod Crvenog krsta. Za mnoge je potraga završila bezuspešno jer su tragovi prošlosti izbrisani u posleratnom periodu. S druge strane, ni nemačka rodbina ponekad nije želela ništa da zna o svojoj „ruskoj braći“.

Preko igračke do nemačkog

Danas u Litvaniji živi još osamdesetak „Vučije dece“, delimično u teškim materijalnim uslovima. Tek nedavno je litvanska vlada odobrila dodatnu pomoć od 50 evra mesečno za nemačku ratnu siročad. Odlazak u Nemačku mnogima je propao zbog prevelikih birokratskih i jezičkih prepreka. I sama nemačka država je sa mnogo opreza pristupila problematici „Vučije dece“, što je često kritikovano. „'Vučija deca' često žive u teškim uslovima i velika je sramota za Nemačku da im, uprkos svemu, nije obezbedila finansijsku pomoć“, rekao je još 2007. poslanik u Bundestagu Volfgang fon Šteten.

Luize je jedna od onih koji su imali sreće, mogla je da se školuje i studira, i zatim zarađuje dovoljno za solidan život. Danas sa svojim suprugom živi u Viljnusu, u stanu punom knjiga, među kojima su mnoge na nemačkom. Svoju ljubav prema jeziku kojim je bila okružena tokom prve četiri godina života, otkrila je tek pre dvadesetak godina. To se dogodilo u jednoj prodavnici igračaka kada je slučajno otkrila reč „Hampelman“ (pajac na koncu, marioneta) i odjednom shvatila da razume šta ta reč znači. Nakon toga je Alfreda ponovno progovorila jezikom Luize.

Autori: Monika Gribeler / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković