Zaboravljeni u sopstvenoj državi
13. februar 2020.
„Živim u kolektivnom centru 24 godine. Imam troje dece, unuku... Obolela sam zbog loših uslova ovde. Toliko su nam obećavali. Govorili da će rešiti naš problem, da ćemo dobiti uslovne stanove. No, obećanje – ludom radovanje. Političari nikad nisu realizovali ono što su obećali. U nama vide samo potencijalni glas više. Ogorčena sam!“ – kroz suze govori Zumreta Memić, izbeglica iz jednog sela na području Gacka i stanovnica Kolektivnog centra Salakovac, 15 kilometara severno od Mostara.
Četvoročlana porodica Berhamović proživljava iste izbegličke muke. Jasmin Berhamović, u čijoj porodici niko nema stalni posao, priča nam da je 19 godina u Centru. Nakon što je porodica proterana iz Trebinja 1992. godine, sada prolazi kroz izbegličke muke. „Bili smo u Crnoj Gori, pa u Turskoj, zatim na području Tuzlanskog kantona, svuda kao izbeglice. Ovde smo došli 2001. godine. U Trebinje ne možemo da se vratimo, jer tamo nemamo imovine. Iz uprave Grada Mostara obećavali su da će biti izgrađena zgrada sa stanovima za ljude poput nas, koji nemaju gde. Prevarili su nas. Istina je da nam je plaćena struja. Ali, život je sve teži“, kaže Jasmin.
Ranije su u okviru kolektivnog centra stanovnici imali obroke, ali već godinama su kuhinja i restoran zatvoreni, još 2004. godine, kada je Grad Mostar od UNHCR-a preuzeo upravljanje centrom.
„Verujte da zavidimo onima koji su u migrantskom centru do nas. Vodi se računa o njima, imaju dobru hranu i smeštaj, obilaze ih brojne organizacije... Mi smo zaboravljeni“, kaže jedan od stanara kolektivnog centra Salakovac, koji je samo stotinak metara udaljen od centra u kojem su smešteni migranti.
Readmisioni centar Salakovac kod Mostara
U migrantskom ili kako se zvanično zove Readmisionom centru, smešteno je stotinak porodica s decom iz Iraka, Irana, Avganistana, Bangladeša. Osim smeštaja, hrane i higijenskih potrepšina, obezbeđena im je i zdravstvena zaštita. Centrom upravlja Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice BiH, a prisutne su i brojne nevladine organizacije koje provode niz aktivnosti za korisnike.
Upravnik Centra Ahmet Sijamhodžić rekao je u razgovoru za DW da „broj varira jer migranti dolaze i odlaze. Trudimo se da im obezbedimo najbolje uslove koje možemo. U ovom periodu godine, dakle preko zime, migranti se ovde zadržavaju oko 3-4 meseca, dok je u letnjem periodu zadržavanje dosta kraće. Stanje u centru je stabilno i nemamo većih poteškoća“, ističe Sijamhodžić.
Prethodno su se hrvatski poslanici u Skupštini Hercegovačko neretvanskog kantona, na čijem području je ovaj centar, usprotivili smeštaju migranata u Salakovcu. Optužili su državne ministre civilnih poslova i sigurnosti za destabilizovanje tog kantona. A tamošnje Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje vode stranački kadrovi HDZ, pokušalo je silom da onemogući dovoženje migranata. Tome se usprotivio tadašnji državni ministar sigurnosti Dragan Mektić i sprečavanje odobrene akcije prebacivanja migranata u Mostar nazvao je pokušajem državnog udara. Na kraju su migranti ipak pušteni u izbeglički centar Salakovac.
Konačni cilj je najčešće Nemačka
U samom gradu Mostaru, prema nezvaničnim informacijama kojima raspolažu humanitarna udruženja boravi oko 300 migranata. Reč je o samcima, koji nisu smešteni u Centru u Salakovcu. Među njima su i Kudr i Sirije koji hoće u Nemačku i Mumen iz Alžira čiji je cilj Francuska. Za DW govore da im najviše pomaže mostarsko Udruženje „Zajedno za naš grad“ koje im obezbeđuje obroke, prostor za održavanje lične higijene i prenoćište.
„Ja sam iz Sirije“, počinje svoju priču 19 godišnji Kudr Alajvie. „Roditelji su ostali u Damasku, u Siriji. Već dve godine sam van Sirije i pokušavam da odem u Nemačku, gde imam rodbinu. Nemačka je cilj većine nas koji smo trenutno u Mostaru. Ali, teško je. Gde god odeš nisi dobrodošao. Ipak, ljudi u Mostaru su dobri. Zahvaljujem udruženju ’Zajedno za naš grad’ koje nam priprema besplatne obroke. Pbezbedili su nam i prenoćište, normalan krevet. Ranije smo spavali u jednoj mostarskoj džamiji“, kaže Kudr.
„Udruženje ’Zajedno za naš grad’ već godinama vodi brigu o licima slabog imovinskog stanja u Mostaru. Sada smo povećali broj obroka koje inače pravimo, kako bismo pomogli i nezbrinutim samcima migrantima. To je trenutno jedan obrok dnevno, jer više ne možemo. Grad Mostar ne izdvaja nijednu marku za pomoć udruženju. Zahvaljujem prvenstveno našim ljudima u dijaspori koji zaista pomažu, kao i savesnim pojedincima i kompanijama iz Mostara“, kaže Nermin Mehić, osnivač udruženja.
Ko je odgovoran? Gde je novac?
Politički analitičar Almir Terzić komentariše da je ovakva situacija u Bosni i Hercegovini proizvod nerada političkih struktura i onih koji su odgovorni za rešavanje problema izbeglica i raseljenih osoba.
„U potpunosti je zakazala državna, ali i svaka druga strategija povratka u Bosni i Hercegovini. Nije se radilo planski na održivom povratku. Tako i tamo gde se on desio, stanje je zbog nebrige postalo gore nego pre 24 godine kada je povratak započeo. Primer je Žepa gde se broj povratnika koji tamo stalno žive smanjio za više od 50 odsto. Slični su primeri i u Ključu, Stocu, Posavini... Tako ne samo da je legalizirano etničko čišćenje stanovništva koje se desilo tokom rata, već je ono nastavljeno i u miru. Potrošene su milijarde sredstava, a mi još uvek pričamo o povratku“, kaže za DW politički analitičar Almir Terzić.
U BiH 25 godina nakon završetka rata postoji Ministarstvo za izbeglice na državnom nivou, ministarstva za izbeglice u oba entiteta, kao i Odeljenje za izbeglice koje deluje pri Vladi Brčko distrikta BiH. Tu je i deset ministarstava za izbeglice u kantonima. Dakle, 14 ministarstava i uprava koji bi trebalo da vode brigu o izbeglicama i raseljenim licima. Još 2016. godine Vlada Federacija BiH kreditno se zadužila u iznosu od 41 milion evra za, kako su tada kazali, zatvaranje kolektivnih centara na području Mostara i Konjica. No, četiri godine kasnije, situacija se nije nimalo promenila. Kolektivni centri i dalje su tu. Samo ovog puta, u mnogo lošijem stanju, a njihovi stanari suočeni s većim problemima.
U BiH postoji još oko 150 kolektivnih centara u kojima žive izbeglice i raseljene osobe. Vlasti u BiH su planove za zatvaranje kolektivnih centara sa 2020. pomerili za dve godine, pa je novi rok kraj 2022. godine. Izbeglice u sopstvenoj zemlji, koje su još uvek stanovnici kolektivnih centara sumnjaju da će se ovaj proces ikada okončati. „Za 24 godine koliko živim u Kolektivnom centru političari nas posete samo pred izbore, kada im treba glas više kako bi nastavili da sede u svojim udobnim foteljama. I ništa da ne rade! Da su hteli, za ove 24 godine mogli su da reše problem izbeglica. Bojim se da ću i umreti kao izbeglica u sopstvenoj zemlji“, kaže razočarano na kraju razgovora Zumreta Memić.