Zabranjeno raspeće
8. novembar 2009.
Lokalni sud je odbacio slučaj. Ali sada je Evropski sud za ljudska prava podržao Soile – sud je ocenio da raspeća u učionicama krše slobodu veroispovesti i zabranio ih je.
Odluka je razbesnela mnoge: od Vatikana, preko političara pa do nastavnika katoličke veroispovesti. Drugi, međutim, odluku nazivaju naprednim razmišljanjem koje odlikuje novu, multikulturalnu, Italiju. Tako smatra i Luiđi Fikara, advokat koji je zastupao Soile Lautsi:
„To je princip slobode! Nisam uzeo ni cent za rad na ovom slučaju; preuzeo sam ga jer smatram da se radi o pitanju kulturne, istorijske i filozofske slobode. To je afirmacija naših nacionalnih institucija.“
Učenici za, nastavnici protiv zabrane
Jedna 15-godišnjakinja ide u školu u centru Rima i kaže da nije katolkinja. Kaže da su krstovi u učionicama slali negativnu poruku pripadnicima drugih religija.
„Mislim da treba da imamo simbole svih religija, ne samo jedne!“
Drugarica te devojke je primerna katolkinja. Ali i ona podržava zabranu raspeća u učionicama.
„Mislim da je to dobro. Znam da mi Italijani imamo hrišćansku tradiciju, ali moramo da idemo napred. Nemamo više samo hrišćane u školama, već i mnoge druge.“
Jedna nastavnica nije saglasna:
„Raspeće ne škodi nikome. To je deo kulture, šta je tu problem? Bog koji širi svoje ruke prema svima!?“
To je stanovište mnogih katolika u Italiji – krst je simbol identiteta, tolerancije i čak sekularizma.
Italija najavila žalbu
Katolički pisac Vitorio Mesori kaže da presuda Evropskog suda predstavlja poricanje hrišćanskih korena Evrope i napad na simbol koji nikome ne šteti.
„Ovo je samo još jedan primer kako Evropa negira svoje hrišćanske korene – to je poricanje, ne samo religije, već istorijskih činjenica!“
I dok mnogi pripadnici starije generacije dele ovaj stav, oni na koje će odluka zapravo uticati - učenici - izgleda da ne vide nikakav problem. Odluka Suda stupa na snagu za tri meseca. Italija je najavila žalbu.
Autori: Megan Vilijams, Rim / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
U nastavku:
Zabraniti i ulična raskršća, ukrštenice i bol u krstima!
Komentar Klausa Kremera
Zabraniti i ulična raskršća, ukrštenice i bol u krstima!
Komentar Klausa Kremera
Zamislite sledeće: Zbog intervencije neke agnostičke manjine u Nemačkoj s najvišeg suda odjednom se zabranjuje ulična raskršća nazivati tim imenom (krst!). Naređuje se da se ubuduće takva mesta nazivaju isključivo samo „ulični prelazi“.
Osim toga, ulice više ne smeju da se ukrštaju pod pravim uglom, jer bi pripadnike drugih religija mogle previše da podsećaju na Hristov krst.
Duboko u tradiciji i svakodnevnom životu
Uz to, zamislite da sva raspeća po bavarskim brdima moraju da budu demontirana jer se neki ateistički planinar osetio povređenim u svojim verskim osećanjima. Kad posle mukotrpnog uspona stigne na vrh planine, on očekuje da tamo u najboljem slučaju naiđe na kolac koji će označavati vrh, ni u kom slučaju na raspeće.
Osim toga, krstasti šrafovi, ukrštenice i bol u krstima – sve to bi bilo ukinuto zbog povrede verskih osećanja!
Tako daleko nemačke i evropske presude, srećom, još nisu stigle, ali nisu ni daleko od toga.
Nisu samo hrišćani nezadovoljni zbog presude Evropskog suda o raspeću u Italiji, već i ostali ljudi, totalno neopterećeni religijom, koji jednostavno smatraju da su time dovedene u opasnost hrišćanska, zapadna kultura, identitet jedne zemlje i celog jednog kontinenta.
A mogli bi da se zamislite i pripadnici drugih religija, jer već sutra bi se isto to moglo dogoditi i njihovim verskim simbolima u javnosti.
Probuđeni inat
Činjenica je bila i ostaje da je Evropski sud za ljudska prava presudio. Dao je za pravo majci koja je podigla tužbu protiv kačenja raspeća u javnim školama. Taj hrišćanski simbol, presudile su sudije u Strazburu, krši učeničku slobodu religije, roditeljsku slobodu odgoja i versku neutralnost države. A država mora da promoviše pluralizam vrednosti, uverenja i religija.
Nije upitno, i to se Evropskom sudu za ljudska prava mora priznati, da država mora da bude verski neutralna i ni jednom građaninu ne sme da nameće neku veru. Uz to, zakonodavstvo koje se bavi ljudskim prvima, usmereno je u takvim pitanjima uvek samo na pojedince.
To znači da se Sud u ovom slučaju koncentrisao samo na dete i njegove roditelje, kako bi dokazao jesu li prekršena njihova prava. Oni će od presude možda imati koristi. Na kraju krajeva, detetu je obećana poprilična odšteta - jer je godinama moralo da „deli“ učionicu s raspećem.
Istovremeno, teško je i predvidjeti štetu koju će ta presuda prouzrokovati. U sekundi je cela italijanska nacija, zajedno sa svojim Ustavnim sudom završila na stubu srama. Kad se religija većine, kao što je Katolička crkva u Italiji, dovodi u red na ovakav način - to može da izazove neslućene reakcije pogođenih ljudi. Sve prema motu: sad je dosta!
Primer Bavarske
Već sad ljudi, spontano, na vidljivim mestima po celoj zemlji namerno postavljaju raspeća. Naručuje se veći broj raspeća nego pre, kako bi se njima ukrasile zgrade. Jedan gradonačelnik je ispred gradske većnice postavio dva metra visok krst. Dosad neopterećen odnos prema hrišćanskim simbolima to više, čini se, nije.
A ako ova presuda dovede do toga da ljudi, koji su u načelu bili za verske slobode, postanu netolerantniji kako bi zaštitili sopstvenu veru, onda je Sud za ljudska prava u Strazburu, Evropi napravio medveđu uslugu.
Neka pragmatična presuda bila bi bolja. Raspeća bi mogla da se, kao što je praksa u Bavarskoj, povremeno skinu, ili još bolje, da se određeni učenici rasporede u učionice tako da im raspeće stoji iza leđa. Ali kladim se, to bi smesta bilo shvaćeno u metaforičnom značenju i ponovno imalo za posledicu neku tužbu!
Komentar: Klaus Kremer