Zadiranje u prava gradjana
25. oktobar 2007.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, na primer, planira da sebi omogući da bez naloga suda preko interneta pretražuje privatne kompjutere a vlada je već uvela takozvanu centralnu poresku datoteku u kojoj se svaki građanin od rođenja pa do smrti vodi kao broj. Problem nije samo u nameri države da sve i svakoga kontroliše već i u svrsi kontrole. Stručnjaci upozoravaju da se vlasti vrlo lako odlučuju da podtake koje počnu da prikupljaju u jednu, relativno bezazlenu svrhu, nastave da koriste i u drugim oblastima u kojima te iste informacije dobijaju sasvim drugu težinu.
Baza podataka za razotkrivanje teških krivičnih dela
U takozvanoj antiterorističkoj banci podataka trebalo bi da budu sačuvane informacije o 100 do 200 osumnjičenih – u medjuvremenu ih je mnogo više- oko 13 000. Bili bi memorisani podaci o kompjuterskim i telefonskim vezama. I oni se medjutim drugačije i intenzivnije koriste nego što je planirano. Sociolog i pobornik za zaštitu podataka Ralf Benrat je uveren kada kaže:
«U aktuelnom nacrtu zakona u Bundestagu stoji da bi podatke trebalo koristiti radi razjašnjavanja teških krivičnih dela kao i krivičnih dela koja su počinjena preko telekomunikacije. Što znači da ne moraju biti uvek teška! A to dalje znači da ako nekoga uvredim preko telefona ili ako preko interneta ponudim neki MP3 – sačuvani podaci u rezervi biće za to korišćeni.»
Postoji znači opasnost da se podaci koriste i u druge svrhe. klasični primer je sistem za naplatu putarine, za teretna vozila:
«U zakonu jasno piše: podaci se isključivo koriste za obračun putarine. Zato što su se svi uplašili da bi mogao da nastane ogroman sistem za nadgledanje saobraćaja. U medjuvremenu neka politička mesta otvoreno zahtevaju da se u cilju veće bezbednosti ovi podaci koriste i za razjašnjavanje krivičnih dela.»
Višenamensko korišćenje podataka
Prema mišljenju ovog sociologa ne postoji plan od strane države, ali kada se podaci sačuvaju oni se mogu koristiti u različite svrhe. Nastaje opasnost od preplitanja državnih mesta i industrije bezbednosti.
«Firme za nadgledanje, proizvodjači kamera, softvera i hardvera za nadgledanje i slično, vrlo tesno saradjuju sa komisijom Evropske unije i sa ministarstvima unutrašnjih poslova», kaže sociolog Ralf Benrat.