Zamisli život bez mp3-formata

Muzika u digitalnoj formi na formatu koji je komprimiran toliko da brzo i lako može da se prebacuje iz medijuma u medijum, ali sa kvalitetom očuvanim toliko da u njemu još može da se uživa: patentiran još 1987, ovaj format je „sazreo“ i svoje definitivno ime dobio 1995. godine. Za sve je zaslužan nemački institut „Fraunhofer“ u Erlangenu. Tamo su naučnici tražili najbolji algoritam za komprimiranje digitalnog zapisa (i to testovima vršenim na pesmi Suzan Vega „Toms dajner“).

Dovoljno nam je i – 10 odsto zvuka!

Ideja nove kompresione tehnike je da se memorišu samo oni audio-signali koje može da registruje ljudsko uho. To je zasluga psihoakustike koja nas uči da naše uho iz mnoštva zvukova prisutnih u jednom audio-zapisu zapravo selektuje one koji su relevantni za opažanje i recepciju. Naučnici instituta „Fraunhofer“ su tako došli na ideju da „prevare“ uho i ponude mu samo zvukove koje je ono naučilo da izdvaja. Ispostavilo se da se na taj način prvobitni tonski zapis, recimo, neka muzička kompozicija, može svesti na samo 10 odsto – sebe same.

Naziv dobijen u - anketi

Prvi mp3-plejer napravljen je još 1994. godine, a Bernhard Gril, jedan od izumitelja mp3-formata, kaže da je njegova pojava propraćena velikom skepsom:

„Kada smo napravili ovaj aparat, izgleda da smo stvarno bili ispred svog vremena. Još 1994, veliki proizvođači zabavne elektronike sa kojima smo stupili u kontakt smatrali su da je ta sprava tehnički toliko kompleksna da nikada neće moći da se serijski proizvodi kao sprava za kupce“. 14. jula 1995, u institutu je sprovedena internet-anketa u kojoj se od saradnika tražilo da ponude ime za novi audio-format. Na osnovu zvanične oznake „ISO MPEG Audio lejer 3“, većina saradnika je bila za oznaku: mp3.

Samo par godina kasnije, počela je najveća razmena muzičkih komada u istoriji, preko interneta, i muzička industrija je okrenuta - naglavce...

Autor: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković