Zapadne nedoumice oko Ukrajine

Tenkovi Crvene armije u Berlinu deluju preteće. Stotine turista hrle ka spomen-obeležju koje podseća na to da su sovjetski vojnici oslobodili taj grad od nacističke vladavine. No, uzme li se u obzir trenutno nasilje u istočnoj Ukrajini, sigurno je da poneki turista oseti i nelagodu.

Da li je sukob u Istočnoj Ukrajini samo nagoveštaj većeg sukoba? Da li se rat vraća u Evropu? Mora li se, posle godina mirne koegzistencije, Evropska unija pripremiti za sukob sa ratobornom Rusijom? Da li je Rusija kao partner, sada neprijatelj? Nedoumice su velike. Političke elite u Berlinu, Briselu i Vašingtonu žustro diskutuju o tome kako se postaviti prema Putinu.

Rasmusen: Pomaže samo pokazivanje snage

Grubo rečeno, mogu se prepoznati tri moguća odgovora. Najkonsekventniji stav zauzima generalni sekretar NATO Andres fog Rasmusen. On preti Rusiji da će dodatno naoružati istočne granice Severnoatlantskog saveza – recimo Poljsku i baltičke države. Tamo treba poslati dodatne trupe i usmeriti rakete rema Rusiji. Rasmusen veruje da je Putin spreman da popusti samo ako mu se predoči suparnička snaga.

Nada u učinak sankcije

Nemačka vlada ide srednjim putem. Ona upotrebljava tri karte: pomoć za Ukrajinu, ponudu Moskvi za pregovore i sankcije. To je strategija opreznog opipavanja situacije. Berlin stalno naglašava da vrata za Putina ostaju otvorena, ali i to da je aktuelnog gospodara Kremlja teško proceniti. Zvanični Berlin ne zna da li sankcije Putina motivišu na kooperaciju ili izazivaju potpunu suprotnost.

Analitičarka berlinske fondacije „Nauka i politika“ Suzan Stjuart to formuliše ovako: „Sankcije mogu uticati na Rusiju kada je reč o pitanju da li će ruske trupe umarširati u Ukrajinu i kada i kako Moskva komunicira sa separatistima. Sankcije mogu igrati izvesnu ulogu kada je reč o držanju Moskve prema Moldaviji i Gruziji.“

Berlin se dakle nada da bi sankcije mogle sprečiti Putina da učini još nepromišljenije korake, kao što je recimo destabilizacija bivših članica istočnog bloka – Gruzije i Moldavije.

Bezbednosne garancije za Rusiju

Stručnjak za Rusiju i bivši savetnik nemačkog kancelara Vilija Branta, Egon Bar, predlaže potpuno drugačiji put. On smatra da je pogrešno tražiti krivca za krizu u Ukrajini i odbija bilo kakve kaznene mere. Bar veruje da bi se građanski rat u Ukrajini mogao okončati jedino na osnovu direktnih pregovora američkog predsednika Obame i ruskog predsednika Putina.

Pretpostavka za to jeste da Zapad doduše ne prizna aneksiju Krima, ali da je prihvati kao stvarnost. Zapadna Nemačka, recimo, nikada nije priznala Istočnu, ali je posmatrala njeno postojanje njeno postojanje sve do pada Berlinskog zida kao datost, pa je sa Sovjetskim savezom sprovodila mirovnu politiku. Realno govoreći, Ukrajina u dogledno vreme neće „pripadati“ ni Zapadu ni Rusiji.

Bar ide i dalje od tih teza: „Zašto ne bi nastao svojevrstan lanac država, od Finske, preko Ukrajine, Republike Moldavije, pa sve do Gruzije, koje ne bi vojno pripadale ni Zapadu ni Istoku? One bi, međutim, mogle da politički budu punopravne članice zapadnih asocijacija.“ Sa „bezbednosnom garancijom“ Barak Obama bi doprineo da se zaustavi rat u istočnoj Ukrajini.

Bivši državni ministar Bar uveren je da u Evropi neće biti rata sa Rusijom. On podseća da su to obećali još Kenedi i Hruščov, uprkos izgradnji Zida i Kubanskoj krizi. Obama i Putin su dali isto obećanje: neće biti rata zbog Ukrajine.