Zavisnost od video igrica

Muzika je postala sastavni deo sveta računarskih igrica. Tomas Blendel, predstavnik američkog proizvođača igara „Aktivižn", koji spada u najveće na svetu, kaže da se ta branša razvija tako da korelira i prožima se sa pojavama u kulturi mladih. Najbolji primer za to jeste žanr muzičkih igara, koje jasno pokazuju kako se muzička industrija sa svojim proizvodima i industrija igara sa svojim, međusobno dopunjuju.

No, muzičke igre u kojima se svira u nekom virtuelnom bendu nisu jedina vrsta kolektivnih igara. Više od 80 odsto mladih daje prednost takozvanim društvenim igricama u odnosu na one u kojima je igrač sam za uređajem. Osim klasičnih igara za žurke, veoma su omiljene i igre u mreži za više igrača.

U takvim igrama, igrač je preko interneta povezan sa hiljadama drugih korisnika i svi zajedno su u nekom virtuelnom svetu. Igrači se najčešće povezuju u stalne grupe i u mreži se sastaju redovno. Takve igre iziskuju i dosta vremena, pri čemu se učešće i plaća. Najpoznatija među njima je „World of Warcraft", koju širom sveta igra više od milion ljudi.

Stalno novi scenario

Činjenica da takve igre gutaju vreme i novac ne dopada se mnogim stručnjacima. Takav je i profesor Bernd Šorb, stručnjak za medijsku pedagogiju.

„Ako 'World of Warcraft' košta 11 evra mesečno, to znači da oni koji su je izneli na tržište žele da ljudi ostanu pri toj igri. Važno je zadržati mušterije. Kreatori igre onda smišljaju scenario koji će ljude što duže držati prikovane za taj proizvod. Moram da kažem da im to odlično uspeva".

Više od deset odsto „umreženih" igrača priznaje da vidi kod sebe opasnost od zavisnosti. To je jedna strana medalje. Druga strana pokazuje da su virtuelne igre mogućnost negovanja društvenog života. 48 odsto igrača je u virtuelnom svetu steklo nove prijatelje.

Pred ekranom i po 12 sati dnevno

Ima li problema sa vremenom, recimo, kada se studira? 21-godišnji Feliks tvrdi da dve nedeljue pred ispit, ne igra, već samo uči. Inače, i pored studentskih obaveza uvek nalazim i dovoljno vremena za igranje", objašnjava Feliks. No, nisu baš svi takvi. Lorin iz Londona priznaje da je to njena zabava i hobi.

„Trenutno nemam posao i tako mogu da igram po ceo dan. To znači oko 12 sati dnevno. To je način da mi prođe vreme. Igrice su veoma važne u mom životu".