Zbogom, Mate

Puljanin iz Imotskog, poluteškaš sa kontragardom, poznat po kratkim desnim direktima kojima je uvek držao protivnike na potrebnoj distanci, gledajući da istovremeno otvori put ubitačnoj levici, izbegavajući klinč. Bio je jedan od retkih koji nije dokusurivao već ošamućene protivnike. Naprotiv, u ringu je znao da ih upita mogu li dalje da boksuju, da li im je dobro, i to je publika uvek pozdravljala. Kome treba lepše objašnjenje za to što se boks naziva plemenitom veštinom? Najkasnije 1972, Mate je prerastao u jedan od nezaobilaznih potpornih stubova YU-mitologije. Te godine su, ispred crno-belih televizora u starom socijalizmu, po tri porodične generacije zajedno plakale od sreće za vreme JRT-prenosa njegove pobede na Olimpijskim igrama u Minhenu. Tada je u finalu tukao Kubanca Džilberta Karilja, koji će do kraja karijere ostati njegova večita „mušterija".

Jednostavno najveći

Kasnije će na značajnim međunarodnim takmičenjima ostati zapamćene Matine legendarne krvave bitke sa sovjetskim šampionom Olegom Karatajevim, mečevi sa mnogo obostranih nokdauna, teških udaraca, mečevi u kojima su dva rivala bauljajući ošamućeni, udarali gotovo naslepo i - pogađali kao maljevi. I iz njih je izlazio kao pobednik, jednom i 1974. u finalu svetskog šampionata i to usred prestonice svetskog amaterskog boksa – Havane. Posle Karatajeva, još jedan nezgodan borac, Poljak Januš Gortat, kidisao je na presto u poluteškoj kategoriji, ali Mate je i njega uspeo da smiri. Parlov je bio dva puta prvak Evrope, pet puta prvak Balkana, osam puta prvak Jugoslavije. 310 amaterskih mečeva, među kojima samo 13 poraza uglavnom sa početka karijere, bilans je o kakvom većina boksera može samo da sanja.

"Složio kao salveta"

A onda je postao profesionalac. 1978. su, tada već pred prvim kolor-televizorima u socijalističkoj Jugi, ponovo po tri porodične generacije plakale od sreće kada je Mate u Milanu nokautirao Migela Angela Kuelja, argentinskog fajtera, tako da se Kueljo, kako je to van sebe povikao komentator meča Dragan Nikitović, „složio kao salveta", a Mate ušao u legendu: bio je to prvi bokser iz socijalističke zemlje koji je postao profi-prvak sveta. Oni koji su gledali taj meč, nikada neće zaboraviti kako se Mate, dok se Kueljo u ćošku ringa polako vraćao sebi, odjednom zaleteo i preko konopaca bacio u publiku kao da skače u more. Posle je govorio kako mu je to jednostavno spontano došlo. Kao da skače sa obale na pulskoj Verudeli, gde je često odlazio na kupanje, bez ikakve pompe, sunčajući se na nekoj steni u prikrajku i nikada ne izigravajući najvećeg frajera na plaži. Što mu se moglo jer bio je jedan od najvećih među bokserskim konopcima diljem planete, uvek cool, i tu cool atmosferu preneo je i u kafić koji je otvorio u centru Pule. U profesionalnom ringu izgurao je do 1979. kada se okušao u novoj, lako-teškoj kategoriji i boksovao za titulu u verziji WBC protiv Marvina Kemela, nerešeno, da bi u revanšu 1980. izgubio, završivši profi-karijeru sa 24 pobede od kojih polovinu nokautom, tri poraza i dva nerešena meča. Ne računajući ovaj poslednji, koji svi, pre ili kasnije, ionako moramo da izgubimo. Mate je jednostavno najveći.