Radost Horsta Zehofera trajalo je kratko. U utorak (10.7.) je ministar javnosti konačno predstavio svoj takozvani „Master-plan za migraciju“ – 63 ideje za oštriji kurs prema izbeglicama. Ali ne samo to. Novinarima je ponosno prijavio još jedan „uspeh“: početkom jula, na njegov 69. rođendan, deportovano je 69 Avganistanaca. To je bilo neukusno i cinično.
Manje od 24 sata kasnije, ministra iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU) stigli su duhovi koje je prizvao: jedan od deportovanih izvršio je samoubistvo u privremenom skloništu u Kabulu. Džamal Naser Mahmudi se obesio. Imao je 23 godine.
Niko se ne može kriviti za taj očajnički čin – samoubistvo. Kada ljudi ne vide drugi izlaz nego da se oproste od života, to je uvek složena tragedija. To je verovatno bio slučaj i sa mladim Avganistancem. Njegovo samoubistvo sigurno nije ostavilo hladnim čak ni nemačkog ministra unutrašnjih poslova, bez obzira na to koliko je bio srećan zbog „uspešne deportacije“.
Ali trenutak u kojem Džamal Naser Mahmudi sebi oduzeo život, njegovu ličnu dramu čini političkim, skoro simboličnim činom. Možda je to prekretnica u aktuelnoj debati o izbeglicama u Evropi, jer prosto neizbežno podseća na to o čemu zapravo raspravljamo: o ljudskim sudbinama. To je odavno potisnuto. Tri godine nakon što je Nemačka hvaljena zbog svoje kulture dobrodošlice, sada su u prvom planu brojke i zemlje porekla, a ne ljudi koji su se dali u bekstvo, kao ni uzroci njihovog bekstva.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih su se glavne tačke u ovoj diskusiji tako pomerile: veliki broj nerešenih problema zbog velikog talasa izbeglica, a sigurno i neki potražioci azila koji su zloupotrebili gostoprimstvo. Razumljivo je da to izaziva nezadovoljstvo u društvu. Međutim, činjenica da političari vladajuće stranke podstiču takvo raspoloženje, ranije je bio tabu u Nemačkoj.
Horst Zehofer prekršio je taj tabu. Prihvatio je kolateralnu štetu, namerno ili nenamerno. Svojom tvrdom linijom i ciničnom retorikom on nije samo izazvao političku buru u Nemačkoj, već je u velikoj meri odgovoran za to što se u Nemačkoj menja raspoloženje prema izbeglicama. Ravnodušnost prema njihovim sudbinama sve je veća, a sve je manja spremnost da im se pomogne. Političari kao što je Zehofer dovode ljude u situaciju da sumnjaju u ispravnost svoje želje da pomažu izbeglicama.
To je za žaljenje. Samoubistvo Džamala Nasera Mahmudija to čini vidljivim – kao što je to 2015. godine činila slika dečaka Ajlana, koji se udavio i čije je telo more izbacilo na jednu tursku plažu. Zehofer nije odgovoran za smrt izbeglica, ali je odgovoran za raspoloženje u društvu. Kao vodeći političar jedne hrišćanske stranke, on ne sme da truje atmosferu u zemlji i morao bi brzo da podnese ostavku.