Zeleni ne vole uspešne ?

Džem Ezdemir, anadolski Švaba, predstavlja u stranci Zelenih nešto više od samog sebe. Dok većina apologeta stranke u najboljem slučaju karakteriše sumu sopstvenih zabluda, Ezdemir je doneo svež, liberalni povetarac u prilično uvelu eko-kolibu. On ne predstavlja toliko turske useljenike, koliko sve one doseljenike koji su, prevazilazeći nacionalne granice, odlučili ne samo da žive u Nemačkoj, nego i da se u punoj meri angažuju u društvenom životu.

Navodni prijatelji

Džem Ezdemir nije želeo da za njega govore drugi istaknuti članovi Zelenih – on se brinuo sam o sebi, a ionako govori bolje od većine članova stranke. I sada su ga Zeleni ponizili i u dva glasanja odbili da mu obezbede sigurno mesto na listi kandidata za Bundestag iako je od ove jeseni, kao novi predsednik, trebalo da bude njeno prijatno lice. Bizarno je što Ezdemir nije posrnuo zbog levog krila, nego zbog navodnih prijatelja iz frakcije tzv. realista. Umesto da otvore put Ezdemiru, koji je pozdravljen ovacijama nakon govora kojim je prihvatio kandidaturu za prvog čoveka Zelenih, oni su na sigurno mesto na listi progurali stranačkog birokratu Aleksa Bondea. Mnogi od veterana očigledno strahuju da bi vrlo brzo Ezdemirova zvezda mogla zasijati znatno jače od njihove.

Kao žrtva zelene baze Ezdemir, četrdeset-dvogodišnji Berlinjanin po izboru, u dobrom je društvu. Takozvana baza naveliko je kinjila u ranoj fazi stranke Petru Keli, ekološku superzvezdu, sve dok ona nije digla ruke od svega. Ezdemirov vršnjak, Matijas Berninger, takođe talentovani političar nove generacije, još pre više godina okrenuo je leđa stranci.

Fišerov makijavelizam

Svako ko je kod Zelenih stekao slavu van eko-vrta bivao je od strane mediokriteta nemilosrdno prikucan na krst. Nije slučajno što se dugogodišnji predsednik iz senke – Joška Fišer – nikada nije kandidovao za neki stranački položaj. Joška je znao: ko zvanično preuzme predsedništvo biće razapet – ranije ili kasnije. Nepredvidivoj bazi suprotstavio je čisti makijevalizam: njegov gotovo apsolutistički sistem vlasti nije imao nikakav demokratski legitimitet – i upravo zbog toga baza ga je, sležući ramenima, prihvatala.

To što se neko ponižava i pre nego što je preuzeo vlast ipak predstavlja novi kvalitet u stranci. Zeleni su negde između pakosti, čiste ljubomore i histerije. Ezdemirovi protivnici otputovali su kući zadovoljni što su „onima gore“ ponovo pokazali zube.

Rane su, istina, duboke. Kada je Džem Ezdemir kao dečak u jednoj švapskoj osnovnoj školi u razredu izjavio da želi u gimnaziju ismejali su ga. Turčin u gimnaziji? Zabavna ideja. Zlobu nije zaboravio i uprkos svemu je uspeo. Njegova želja da bude kao poslanik i kopredsednik stranke ravnopravan sa sadašnjom predsednicom Klaudijom Rot nije shvaćena ozbiljno na zasedanju u švapskom Gmindu. I to će Džem Ezdemir zapamtiti.