Zigfrid Lenc, hroničar kolektivnih sećanja

„Rano sam došao do zaključka da, ako želite da živite od pisanja, morate da računate sa tim da ćete morati dugo da sedite za radnim stolom“, rekao je Zigfrid Lenc u jednom intervjuu. Genijalnost koju su mu pripisivali ovaj nemački književnik je oduvek smatrao preterivanjem. Važio je za zakletog predstavnika konvencionalnog hronološkog pripovedanja. „Život se odvija hronološki, zašto bi to u romanima bilo drugačije?“

Lenc je rođen 17. marta 1926. godine u nekadašnjoj nemačkog Istočnoj Pruskoj. Tokom Drugog svetskog rata boravio je u britanskom zarobljeništvu. Radio je kao prevodilac. Posle rata upisuje studije u Hamburgu i kao volonter radi u redakciji lista Velt, novinama Aksela Špringera. Ubrzo se i ženi slikarkom Liselot, koja je preminula 2006. godine. Pisanjem počinje da se bavi 1951. godine.

Pisac sa visokim moralnim principima

Prepoznavanje, priznavanje i prevazilaženje nacističkih zločina bile su njegove glavne teme. Zigfrid Lenc je bio književnik sa izuzetno visokim moralnim principima. Književnost je doživljavao kao kolektivno pamćenje naroda, a sebe kao hroničara. Njegov roman Čas nemačkog, objavljen 1968. godine, doživeo je neverovatan odjek širom sveta. Protagonista Lencove čuvene priče je policijski činovnik, koji u vreme diktature nacional-socijalizma, potpuno izopačeno shvata svoju dužnost, nadgledajući svog prijatelja slikara u ime režima.

U romanu Zavičajni muzej (1978), Zigfrid Lenc tematizuje 15 životnih načela Zigmunta Rogala, proizvođača tepiha iz Istočne Pruske i regiona Mazuri (današnje Poljske). Rogala je rat doveo u Nemačku, ali njegov život je i dalje u zavičaju, u kojem osniva muzej.

Lencovi romani i pripovetke su često dospevali na vrh lista najprodavanijih izdanja. S druge strane, književni kritičari nisu uvek imali razumevanja za njegov talenat. To potvrđuje jedna rečenica iz lista Frankfurter rundšau, koje je 2006. u osvrtu na Lencova dela napisao: „Njegov uspeh kod publike je u neobično nesrazmernom odnosu sa kritikom.“

Zajedno sa Hajnrihom Belom i Ginterom Grasom, Zigfrid Lenc važi za jednog od najznačajnijih predstavnika nemačke posleratne književnosti. Bio je suosnivač grupe mnogih poznatih autora i kritičara – Grupe 47.

Optužbe za članstvo u nacističkoj omladini

Šezdesetih i sedamdesetih Lenc se angažovao u izbornoj kampanji Socijaldemokratske partije (SPD). Tako je 1970. bio u pratnji kancelara Vilija Branta, koji je u Varšavi potpisao kontroverzne nemačko-poljske sporazume. Njima se Savezna Republika Nemačka odrekla krajeva nekadašnje Istočne Pruske, koji od Drugog svetskog rata pripadaju Poljskoj.

Jula 2007. godine u medijima su osvanuli delovi izveštaja u kojem se tvrdi kako u Državnoj arhivi postoje dokazi da je Lenc – ali i drugi poznati književnici poput Martina Valsera – bio članovi omladine Nacional-socijalističke radničke partija. Lenc se zbog toga nije preterano uzbudio, navodeći kako su nacisti mnoge, pa i njega, bez njihovog znanja prisvajali. List Velt je neposredno nakon ovog saznanja prokomentarisao: „Moguće članstvo u nacističkoj omladini ne dovodi u pitanje životna dela Zigfrida Lenca i drugih.“

I kasnije je Lenc pisao i objavljivao punom parom. Gotovo svake godine bi obradovao svoju publiku. Poslednji roman Noć u hotelu, objavio je 2013. godine. Sve ukupno je objavio 45 romana, novela i pripovetki. U jednom intervjuu od pre tri godine rekao je: „Nikada se nisam opterećivao time da li ću dovoljno toga objaviti u svom životu. Sada, kada pogledam u svoje knjige, vidim da je moj izdavač objavio 20 tomova mojih dela. Drugi neka odluče da li je to bilo dovoljno za mog života.“

Zigfrid Lenc je preminuo u 88. godini života. Za sobom je ostavio suprugu Ulu Rajmer, koju je oženio 2010. godine.