Zlo u nama

Odrubljivanja glave pred uključenim kamerama. Građanski ratovi i teroristički napadi – te zastrašujuće slike su iz noći u noć sastavni deo informativnih emisija. Kada je neko izložen takvim slikama, teško mu je da poveruje u dobro u čoveku. „Čovek je čoveku vuk“, čuvena je latinska izreka. Zver, koja – jednom puštena sa lanca – uživa u krvi drugih ljudi i uvek je spremna na strašna dela.

Oni koji vrše takvu agresiju bivaju osuđeni kao „bolesni“. Smatra se da oni nemaju ništa zajedničko sa „normalnim ljudima“. Međutim, sigurno je sledeće: ubistva, silovanja, sakaćenja, koja se u konfliktnim područjima na ovom svetu dešavaju svakodnevno, ne mogu da budu pripisana samo ludim pojedincima. Ubijaju čitavi školski razredi dece-ratnika. Muškarci siluju u grupama ili ubijaju „one koji drugačije veruju“ uz odobravanje drugih ratnika. Da li se seme nasilja nalazi u svima nama?

Mit o „agresivnom nagonu“

Sigmund Frojd je verovao da u ljudima postoji nasilje. Verovao je u urođeni „nagon za agresiju“. Generacije naučnika su na tome mukotrpno radile. Među njima i neurobiolog, lekar i psihoterapuet Joahim Bauer, koji se pre pet godina u svojoj knjizi „Granice bola“ bavio poreklom svakodnevnog i globalnog nasilja: „Naravno da je pitanje da li emitovanje nasilja spada u pra-prirodu čoveka veoma interesantno i za neurobiologe“, kaže Bauer u intervjuu za DW.

Naučnici koji se bave istraživanjem mozga sproveli su istraživanje koje je trebalo da pokaže da li sistem sreće reaguje u mozgu kada su ljudi, bez prethodne provokacije, agresivni. Rezultat: za prosečno zdravog čoveka nije vredno da bez razloga emituje agresiju. „Odgovarajući sistemi u mozgu ne reaguju“, objašnjava Bauer. „Ono što stvara reakciju sistema jeste dobijanje pažnje, priznanja i poštovanja.“

Priznanje kao pokretač zla

Teza zvuči paradoksalno, ali je čini se, ipak naučno dokaziva: Naša želja za priznanjem, za pozitivnim transmiterima u mozgu, ne dovodi nužno do dobrih međuljudskih odnosa. Naprotiv: „Ljudi su spremni da zbog ugleda, poštovanja i osećaja pripadnosti, počine zlo“, kažu naučnici.

Možda bi zaista istraživanje mozga moglo da pokaže ono što je u sociologiji i socijalnoj psihologiji tako često opisano: da se mladi priključuju nasilnim grupama jer se tu konačno osećaju uzdignuto – i da tada sistem nagrađivanja u njihovom mozgu konačno reaguje. Reč je o mehanizmu za koji Joahim Bauer veruje da postoji i kod mladića koji iz Evrope dobrovoljno odlaze u džihad: „Može se s prezirom reći da su oni gubitnici, ali jedno društvo ne bi trebalo da proizvodi gubitnike jer upravo ti ljudi su u opasnosti da se priključe radikalnim grupama u kojima doživljavaju sopstvenu vrednost.“

Izopštavanje deluje kao bol

Nije novo otkriće to da počinioci nasilnih dela često kasnije postaju životni gubitnici. Roditelji su ih zapostavljali, u školi su zakazali, a većina u društvu ih je diskriminisala. Prilikom opisivanja počinilaca stalno na površinu isplivava sličan obrazac, a mediji taj obrazac, u pokušajima da objasne pozadinu događaja, stalno ponavljaju kao mantru.

Ono o čemu se retko govori jeste kako zaista iskustvo izopštavanja i diskriminacije deluje na mozak. Pri tom su naučnici koji se bave istraživanjem mozga tu odavno podastrli konkretne rezultate: „Prilikom izopštavanja i ponižavanja, u mozgu reaguju ista ona područja koja se aktiviraju i prilikom bolova. To je tzv. matriks bola“, kaže Bauer. „To znači iz ugla mozga, bol ne predstavlja samo fizički napad, već i socijalno izopštavanje i poniženje.“

Istraživanja mozga pokazuju da je bol najveći pokretač koji dovodi do nasilja, verovatno jer je to evolutivno-biološki tako određeno: sposobnost da budemo agresivni do danas nam je potrebna kako bismo se odbranili od opasnosti. Činjenica da naš mozak izopštavanje izjednačava sa bolom, i evolucijski je sasvim utemeljena: na kraju krajeva još su naši preci živeli u društvenim grupama, a izbacivanje iz grupe po pravilu je bilo jednako smrtnoj presudi. „S obzirom na to da je bol najjači stimulans za agresiju, može se razumeti zašto ljudi i grupe stanovništva koje su pogođene izopštavanjem, pokazuju veliku spremnost za agresiju“, smatra Bauer.