„Znamo da će Radovan da bude osuđen“

Kada u crnogorskoj Petnjici, rodnom selu Radovana Karadžića, pitate malobrojne meštane za razgovor o predstojećem izricanju presude njihovom rođaku i nekadašnjem komšiji, prvo vam kažu da nisu sigurni umeju li to oni dovoljno dobro da ispričaju, iako mu dobro misle.

„Mi bismo voleli da ga puste“, kaže za DW Dragica Karadžić, „on je naš.“

Dragica zaključuje da njen rođak, kojeg u Haškom tribunalu terete za niz ratnih zločina, uključujući i genocid, „ne može biti kriv za sve“. Ona priznaje da je samo povremeno pratila suđenje i da zna da je ovih dana planirano izricanje presude, ali da ne zna kada tačno. Upućuje nas da bolji razgovor tražimo kod Simeuna Karadžića. Da pitamo njega, savetuje nas i par drugih meštana koje smo sreli, u selu u kom, kako Dragica kaže, stalno živi svega desetak ljudi.

„To je samo čitanje presude“, kaže nam Simeun i dodaje da je „presuda donesena i pre nego što je uhapšen“. Simeun dalje neće da razgovara. Ovo malo selo, na pet kilometara od jedne od najsiromašnijih crnogorskih opština, Šavnika, obilazilo je puno novinara domaćih i svetskih medija, pre, a naročito u vreme hapšenja Karadžića. Simeun je razočaran kako su, pošto bi ih ljubazno dočekivao, izveštavali i ne želi da mu se to opet desi.

„Čim su ga uhapsili, tu se znalo šta će da bude“, slaže se i Dušanka, supruga brata od strica Radovana Karadžića, Vučka. Oni nas primaju u kuću, pristaju na razgovor, pokazuju Radovanove slike. „Znamo šta će da bude, da će on biti osuđen, a svi drugi neće“, objašnjava nam Dušanka. „Da je on imalo sarađivao sa Zapadom, ne bi bilo ni optužnice ni ništa“, dodaje Vučko.

Oni žive na imanju koje su kupili od Radovanovog oca, kada je ovaj odlučio da se odseli najpre za Šavnik, a onda i u Nikšić. Tada je Radovan imao 12 godina. Od kako je počeo rat devedesetih, Radovan nije dolazio u selo, a zidine njegove nekadašnje kuće i danas stoje u blizini seoske crkve. „Da je sreće da je došao ovde, nikad ga ne bi ni uhapsili“, kaže Dušanka. Podseća nas da su ga neko vreme i tražili u selu, a da je on u to vreme u Beogradu povremeno odlazio u kafanu „Luda kuća“, gde mu je vlasnik, takođe čovek sa ovih prostora, pokazivao fotografije svog kraja, na šta, u to vreme doktor Dabić, nije priznavao da poznaje kraj, već se samo interesovao za slike. I u Hagu, priča nam Vučko, Karadžiću nedostaje selo. Tako nam prepričava da Radovan u razgovoru sa bratovom ćerkom koja ga najčešće obilazi, kaže: „Najvolijo bih sada, da mi može biti, da budem u Petnjici.“

Rado bi ga videli

Dušanka i Vučko sumnjaju da je suđenje Karadžiću fer. „Ja bih najviše voleo da mu se sabere ovo što je do sad bio i to je to – deset godina“, objašnjava Vučko šta bi prema njegovom mišljenju bio pravedan ishod suđenja. Dušanka se ne slaže jer misli da je nepravda što je i ovoliko bio u haškom zatvoru. Ne znaju da li bi, čak i kad bi bio oslobođen, bio organizovan bilo kakav doček, jer nije im nije jasno gde bi se vratio. Oni u selu, kažu, dočekali bi ga raširenih ruku. „On nema ništa ovde, ali ako bi došao, rado bih mu dao plac sa mog imanja da ovde živi“, poručuje mu Vučko.

Iako izbegavaju da iskoriste reč „heroj“, Karadžići kažu da je njihov rođak, haški zatvorenik, bio predvodnik naroda onda kada je trebalo čuvati ognjišta, te da je stvorio Republiku Srpsku i zaslužio mesto u pesmama i istoriji. „Radovan ne može biti zločinac, on je lekar, on je svakome pomagao“, misli njegov brat od strica i priseća se kako je baš Radovan prvi došao da ga obiđe kada se ovaj lečio pre više od 30 godina u nikšićkoj bolnici. Na pitanja o konkretnim tačkama optužnice, i on i njegova supruga, gotovo u glas, krive Zapad. „To što se desio sa Srebrenicom genocid – to su namerno namestili. Povukao se holandski bataljon koji je čuvao, baš da naprave smicalicu Srbima.“ Kažu da rat nije doneo dobra nikom, a Vučko sumnja i u preterivanja. „Normalno, meni je žao te žrtve, svakome je žao, ali i oni su tri puta više prikazali.“ Tako misle i da je opsada Sarajeva namešten zločin, jer je bilo i srpskih žrtava. Zaključuju da je u ratu jednaka krivica svih. „I onda, ako svima sude, neka sude i njemu“, traži Vučko.

„Nema pravde, to te boli što nema pravde, jer jedan narod osuđuju, a drugi ne“, objašnjava nam Dušanka. Nabrajaju nam haške optuženike kojima su u susednim zemljama nakon, kako kažu, nepravdenog puštanja, pravili dočeke. „Osudiće ga, a za mene, ne bi trebalo toliko“, pokušava da pretpostavi Vučko. Dušanka ne pristaje na odmeravanja kazne: „Ne bi trebalo nikoliko. Što je krivlji no svi drugi, što su se borili isto, pa su pušteni?“ Ona zaključuje da i iznad onih koji sude, sudi Bog, i tu vidi pravdu, koju bi videla samo još i u oslobađajućoj presudi. Razgovor završavaju zaključkom da je Radovan sam sebe žrtvovao, za narod, i priznanjem da će im biti teško kad se ostvari to čega se plaše, kad Karadžića Haški tribunal osudi za ratne zločine.