Čečeni stižu preko Belorusije

U poslednje vreme je teško dobiti kartu za jutarnji voz iz Bresta za Terespol. To je način da se železnicom brzo i jevtino iz Belorusije stigne do prve železničke stanice na poljskoj teritoriji. Ranije je voz na toj liniji imao samo tri do četiri vagona. No, sada ih je osam. Više od polovine karata svakodnevno kupuju ljudi sa Kavkaza i iz nekih bivših sovjetskih republika u centralnoj Aziji.

Ova navala se odrazila ne samo na železnicu, već i na graničnu policiju – kontrole u Brestu su pojačane. I u predvorju stanice u kojem se obavlja carinska kontrola povećan je broj policajaca. Slično je i prilikom povratka voza iz Terespola – jer se njime vraćaju svi oni koji nisu dobili azil u Poljskoj.

Izbeglice umesto trgovaca

Prema navodima beloruske granične policije, u prvom polugodištu 2016. je ovo bila najomiljenija ruta. Granicu je prešlo ukupno 3,6 miliona ljudi. I dok malogranična trgovina opada, broj izbeglica koje preko Belorusije žele u Evropsku uniju se povećava. Samo između januara i jula ove godine, poljsku granicu je kod Bresta prešlo više od 17.000 osoba koje mogu da se smatraju izbeglicama. To su pre svega ljudi iz Čečenije.

Portparol beloruske granične policije Aleksander Tiščenko kaže da njegova služba ne može da proveri da li putnici imaju šengensku vizu. „Nemamo razloga da ruskim državljanima, kome god narodu pripadali, ako legalno i sa važećim papirima doputuju u Belorusiju, ako nisu počinili zločin i za njima nije raspisana poternica, ne dozvolimo da napuste Belorusiju. Isto važi, na primer, i za građane Gruzije. Sa tom zemljom imamo sporazum o bezviznom režimu“, rekao je Tiščenko. On je naglasio da Belorusija nema uticaja na to što ljudi ulaze u jednu državu EU i tamo traže azil.

Na poljskoj strani

Kada voz iz Bresta stigne u Terespol, iz njega najpre izlaze putnici koji imaju važeću šengensku vizu. Oni poljsku granicu u pravilu prelaze bez čekanja i komplikacija. Oni koji nemaju vizu upućuju se u posebnu prostoriju.

Jedan 30-godišnjak koji kaže da se zove Ahmad i verovatno dolazi iz Čečenije, priča nam da se pre polaska voza za Belorusiju ne može znati kome će uspeti da podnese zahtev za azil u Poljskoj, a ko će biti odmah poslat natrag u Brest. „Meni je ovo osma vožnja. Neki se voze i 30 do 40 puta dok im poljska strana ne primi zahtev za azil. Te ljude onda šalju u izbeglički kamp“, kaže Ahmad. On kaže da su ranije porodice sa malom decom imale bolje šanse da ostanu u EU od ljudi koji putuju sami, ali da se sada više ne pravi ta razlika: „Vrlo često vraćaju baš porodice sa bebama.“

Prema navodima poljske granične policije, broj Čečena koji na granici u Terespolu traže azil, udvostručio se u odnosu na početak godine. U prvih šest meseci 2015. je bilo oko 2.000 zahteva. U istom periodu ove godine, već ih je bilo više od 4.000.

Posao sa izbeglicama

Na povratku u Brest, one koji ne uspeju da uđu u EU dočekuju meštani koji nude prenoćište i razne druge uslužne delatnosti. Tako izdavanje stana porodicama može da donese vlasniku i 100 dolara dnevno. Susedi se sve češće bune zbog toga: „U stanu pored mog živi 10 do 12 osoba. Zašto moramo da trpimo neprestanu buku?“ – žali se Irina Kuzmič. Ona kaže da se gradske vlasti nerado bave žalbama građana koji su nezadovoljni zbog nereda u svojim zgradama.

Ljudi iz Čečenije koji se vozom vraćaju u beloruski Brest nerado razgovaraju sa neznancima. Samo mali broj njih je spreman da anonimno govori o situaciji u otadžbini. Kažu da se ta situacija stalno pogoršava. Nema stalnog posla, psihičko opterećenje je sve veće, a dažbine koje uzimaju lokalne vlasti su sve veće. „Onaj ko ima mogućnost da ode odatle, treba da proda sve što ima i pokuša da se domogne Evrope pogotovo ako tamo već ima rođake“, kaže jedna penzionerka.

Nije u Čečeniji ništa lošije ove godine nego što je bilo prethodnih. Ali ljudi znaju za vesti o izbegličkoj krizi i držanju Poljske. Žure, da se što pre dokopaju EU i strahuju da bi Poljska svakog časa mogla da zatvori granicu.