„Želim u Nemačku, tamo je moj tata“

Već je prošlo godinu dana otkako je Merjem poslednji put bila u školi, tada još uvek u Siriji: „Morali smo da pobegnemo iz Sirije jer je tamo rat. A sada po čitav dan sedim ovde u ovom stanu“, kaže trinaestogodišnjakinja. Stan ima dve sobe i nalazi se na periferiji Istanbula. Merjem tu živi sa majkom i četvoro braće i sestara. On pokušava da nekako iskoristi vreme: „Učim nemački... Guten Morgen! Wie geht es Ihnen?“

Nemački uči sama. Sve nade njenih roditelja usmerene su upravo na Nemačku. Otac već godinama živi u Frajburgu kao izbeglica. Majka Fatima je, kada joj je muž otišao u Nemačku, mislila da će već za par sedmica moći i ona da ode sa decom: „Moj muž je u Nemačkoj godinu dana. Mi želimo da idemo kod njega, ali ne smemo.“

Fatima je svesna da postoje rokovi, da postoji vreme čekanja da bi se dobila viza za spajanje porodice, ali, pored toga, nju muče i sasvim drugi problemi. Za napuštanje Turske i dolazak u Nemačku potreban joj je važeći pasoš. Ona bi mogla da ga dobije u sirijskom konzulatu u Istanbulu, ali, priča, „samo da bi se dobio termin u sirijskom konzulatu za podnošenje zahtev za izdavanje pasoša, potrebno je da se plati 300 dolara mita. I to za svaki pasoš. Ja taj novac nemam.“

Osim novca za mito, potrebno je platiti i taksu za izdavanje pasoša što sirijski konzulat sasvim regularno zahteva od svih građana, a ona iznosi 400 dolara. To znači da je za svaki pasoš potrebno platiti 700 dolara. Deca nemaju nikakav popust. Fatime bi tako za sebe i decu morala ukupno da plati 4.200 dolara. Zbog svega toga je očajna. Više ne zna na koji način da uteši svog osmogodišnjeg sina Mohameda: „Ovde ne mogu da idem u školu. Želim u Nemačku. Tamo je moj tata i tamo želim da idem u školu“, kaže Mohamed.

Nada umire poslednja

Ali Nemačka se čini nedostižnom. „Mnogo je teško. Moja deca ovde ne mogu da idu u školu. Nedostaje im otac. Ipak smo mi jedna porodica. Novac koji imamo ovde jedva da pokriva stanarinu i hranu“, kaže Fatima.

Njen 15-godišnji sin, zahvaljujući povremenim poslovima, donosi nešto novca u kuću. Nekada radi kao konobar, nekada kao radnik u fabrici… Ali sve to je nedovoljno. Osim toga, porodica dobija pomoć i iz Nemačke – od župe Frajburg koja se brine i o ocu porodice. Međutim, niko ne zna kada će im se ispuniti želja da majka i deca mogu da odu u Frajburg.

Sa istim problemima se uočavaju i stotine drugih sirijskih porodica u Turskoj. Ipak, trinaestogodišnja Merjem ipak ne gubi nadu: „Eins, zwei, drei…“ On nastavlja da i dalje vredno uči nemački. Merjem se nada da će jednog dana u Frajburgu moći da ide u školu i pre svega – da će njena porodica ponovo biti na okupu.