Život sa veštačkim srcem

Da bi pacijenti mogli da prežive – dok ne dobiju odgovarajuće novo srce – ugrađuje im se veštačko. Jedan pacijent takvo srce nosi već pet godina i spada u mali broj ljudi u svetu, koji žive toliko dugo sa mehaničkom pumpom.

Uve Šulce počinje da radi u sedam ujutro. Zaposlen je u gradskom komunalnom i radi po 50 sati nedeljno. Star je 51 godinu – i to ne bi bilo ništa čudno da Uve nema veštačko srce: ugrađenu metalnu cev sa turbinom koja se okreće 10 000 puta u minuti. On se na to navikao: „Svako jutro uzimam tablete za razređivanje krvi. Sve zavisi od toga kavi su mi rezultati. Sam ih merim. Ali, u odnosu na druge bolesti, u stvari uzimam vrlo malo lekova.“

Uve Šulc se oseća dobro. I to mada je 80 odsto hendikepiran. Nemačko penziono osiguravajuće društvo je htelo odmah posle operacije da ga pošalje u penziju. Međutim, otac dvoje dece je to odbio. Voli da radi, posao mu je važan. I na njemu se ne vidi da ima veštačko srce – odaje ga samo zeleno svetlo koje trepće na kaišu.

„Ima ljudi koji mi kažu: znam da su vas to sigurno hiljadu puta pitali, ali, šta vam je to na kaišu… Ja im rado odgovaram. Reakcije su različite. Mnogi se zaprepaste. Veštačko srce! Kako to funkcioniše? Jel još uvek imate svoje srce?“

Uve Šulce još uvek ima svoje srce

Međutim, ono je suviše slabo da bi moglo samo da ga održava u životu. Zbog toga mu je potrebna tehnika. Na kaišu spolja, vise dva akumulatora, koja mali upravljač veštačkog srca sa zelenim svetlom - snabdevaju strujom. Odatle kroz trbušnu maramicu idu kablovi do veštačkog srca.

Fizički napor ponekad može biti problematičan. Uve danas mora „uzbrdo“. Pukla je neka zaštitna ograda na jednoj deponiji koja se nalazi na brdu. „Naporno mi je. Ovo je za mene vrhunski sport. Srećan sam kad posle mogu ponovo da sednem i da se nadišem vazduha.“

Svi aparati moraju perfektno da funkcionišu. Uve Šulc zna kako da ih neguje. On je i noću na kablovima, samo bez kaiša - upravljački mehanizam je pored kreveta. Međutim i pored toga, Uve Šulc ne želi da mu se transplantira srce donatora.

„Sve dok mi je dobro, ne želim transplantaciju. Drugo bi bilo da se pojave neke komplikacije, neka upala. Taj rizik postoji uvek. Ja sam po malo brutalan kad se o tome radi, kažem: ako mi crkne veštačko srce – neka mi ugrade novo. I kod automobila se stara hidraulična pumpa zameni novom.“

Veštačko srce je zamišljeno samo kao prelazno rešenje

Međutim u Nemačkoj ima malo srca za transplantaciju – kaže profesor Martin Štuber iz Hanovera, koji je Uveu i ugradio veštačko srce. Na sreću, sistem je od samog početka dobro funkcionisao, kao uostalom kod većine pacijenata:

„Od svih naših pacijenata, njih 40 odsto sposobno je za rad. A ima i onih koji su kao Šulce. Znači reč je o 40 odsto ljudi koji su aktivni, koji žive normalno sa veštačkim srcem.“

Treba reći da ima i onih čiji je organizam odbacio veštačko srce. I psihički to nije lako podneti, biti svestan toga da tehnika na kašu svakog sekunda može da otkaže. Za većinu je veštačko srce samo prelazno rešenje – oni čežnjivo čekaju srce nekog donatora – srce od krvi i mesa.

Autori: Mihael Engel, Dijana Roščić

Odg. urednik: Jakov Leon