EU bez rešenja za krizu u Libiji

Bezbednosna situacija u Libiji je katastrofalna. Plemenske osvete i lokalni konflikti se šire. Mnogi gradovi su pod kontrolom oružanih snaga. Zemlja je izgubila milijarde evra, zbog toga što su pristalice autonomaškog pokreta osvojile naftna nalazišta. Centralna vlada je slaba. Prelazni premijer Ali Zeidan upozorava da bi moglo da dođe do strane okupacije, ukoliko anarhija nastavi da se širi. „Međunarodna zajednica ne može da toleriše direktno u Sredozemlju zemlju koja je izvor nasilja, terora i ubistava“, upozorava Zeidan.

Međunarodna zajednica je, međutim, još uvek bez rešenja. Dve godine nakon svrgavanja dugogodišnjeg diktatora Moamera al Gadafija, situacija je iz dana u dan sve gora. Problemi u Libiji pogađaju i Evropsku uniju. Izbeglice iz Afrike koriste tu zemlju kao polaznu tačku za put preko Sredozemnog mora. Ekstremisti i teroristi mogu nesmetano da se kreću duž čitave otvorene granice.

Evropi nedostaje stručno znanje

Mogućnosti EU da nekako utiče na situaciju su, prema oceni politikologa Luisa Martineza iz pariskog istraživačkog instituta CERI, ograničene. Jedan od razloga je taj što su kontakti prekasno uspostavljeni. „Libija nije bila partner Evrope u evro-mediteranskoj politici“, kaže Martinez u razgovoru za Dojče vele. „Zato su posle svrgavanja nedostajali stručno znanje i eksperti, kako bi se zemlji brzo i efikasno pomoglo“.

Evropska unija i njene države članice u međuvremenu su pokrenule razne programe pomoći. Prema navodima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, samo je Berlin od jeseni 2011. izdvojio 25 miliona evra za stabilizaciju prilika u Libiji. Više od polovine tog novca predviđeno je za uništavanju eksploziva i mina. Nevladinim organizacijama bilo je namenjeno 3,2 miliona evra za razvoj demokratije i civilnog društva. Pružena je i humanitarna pomoć. Prema podacima Evropske službe za spoljne poslove, EU trenutno sa 30 milijardi evra pomaže izgradnju državne uprave i demokratskih struktura. U planu je i da evropska policijska misija pomogne obuku libijskih graničara.

Sve te mere još uvek ne daju vidljive rezultate. Stručnjak za Libiju Džejson Pak sa Univerziteta u Kembridžu ipak smatra da je svaka vrsta pomoći veoma važna, posebno ona za školovanje državnih službenika. „Libijci doduše imaju novca, resurse i sposobne ljude u pojedinim oblastima, ali oni nisu u stanju da vode ministarstva i nisu u stanju na vreme da obezbede plate za čuvare naftnih nalazišta“, kaže Pak.

Više pomoći za lokalne strukture

Prema oceni stručnjaka sa Kembridža nema mnogo smisla vladu u Tripoliju i dalje držati pod ruku. „Centralna vlada ne zna da raspolaže sa finansijskom pomoći za izgradnju struktura i kompetentnosti“, kritikuje Pak. Pomoć bi zato trebalo da prime lokalna veća i civilne grupe, kako bi se izgradile lokalne uprave i bezbednosne strukture. Još uvek nije poznato koliku će moć ubuduće imati centralna vlada, a koliku provincije i regioni. U istočnolibijskom regionu Kirenajka mnogi ljudi zahtevaju autonomiju. I drugi regioni se protive centralističkim strukturama koje je Gadafi nametnuo zemlji. Stručnjak za Libiju Međunarodne krizne grupe Klaudija Gacani stoga se zalaže za promovisanje dijaloga. Za tu opciju su i Ujedinjene nacije kao i više država. „Oni žele da promovišu teme kao što je identitet i da pomire zaraćene strane“, objašnjava Gacani, koja i sama istražuje u Libiji.

Kako sa zahtevima za autonomijom?

Martinez sa druge strane smatra da je celovitost zemlje teško sačuvati. Suprotstavljene strane su prejake. „Libiji se mora pomoći ne da se bori protiv takvog razvoja, već da se na miran način oprosti od centralističke, autoritarne države na putu ka federalnoj državi ili formiranju više njih“, kaže profesor političkih nauka iz Pariza i dodaje da u suprotnom preti rat.

Za Evropljane se, prema Martinezu, postavlja pitanje na koji način se odnositi prema podeli društva. Zemlje kao što je Italija, i firme kao što je italijanski energetski gigant Eni, dugo su profitirali od jake centralističke države. Tripoli je obezbeđivao proizvodnju nafte u zemlji sa najvećim rezervama nafte u Africi. Zbog sukoba, sada važna naftna nalazišta ne rade. „Za nas Evropljane sada je problem kako da se postigne ravnoteža između sigurnog snabdevanje energijom i slobodne volje stanovništva“, naglašava Martinez.

Pak sa druge strane ne vidi opasnost od raspada zemlje. Ljudi u regionu Kirenajka većinom nisu separatisti, koji žele svoju državu. Taj naučnik koji rukovodi i firmom koja savetuje Libiju, ističe važnost koordinisanog međunarodnog pristupa. Sve zemlje koje su svojevremeno istupile protiv Gadafija, među njima i one islamske, trebalo bi da se zajednički angažuju. To bi bio i snažan signal svim oružanim snagama koji se protive mirnom rešenju.

Autori: Andreas Gorcevski / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković