Glasači čuvaju posao, a stranke privilegije

„Slučaj suzavac je skretanje pažnje sa slučaja Saucha. Slučaj Saucha je skretanje pažnje sa slučaja Barišić. Slučaj Barišić je skretanje pažnje sa slučaja Ina. Slučaj Ina je skretanje pažnje sa slučaja Fimi Medija.“ Redom – to su slučajevi napada na LGBT klub, izvlačenja novca iz vladinog ureda kroz isplatu dnevnica za vreme premijera Milanovića, akademsko-koruptivnog klupka plagiranja naučnog rada, sumnjive prodaje državne naftne kompanije i najvećeg HDZ-ovog korupcijskog skandala. Poređao ih je aktivista Zorislav Petrović iz Instituta za kulturu i etiku kako bi opisao način na koji se jalovo polemiše o možda najvećem kočničaru razvoja hrvatskog društva – korupciji.

Nostalgičniji će reći da je u bivšoj državi bilo korupcije – ali ne u ovolikoj meri. „Funkcionari, direktori i rukovodioci su nekad sebi gradili vikendice na račun preduzeća. Jer ko je krao, i narodu je dao. Danas kupuju hotele i jahte, dok radnicima ne isplaćuju plate.“ Oni radikalniji podeliće status na Fejbuku i „glasno“ podviknuti da Hrvatskom „vlada komunistička elita koja od 1945. godine nesmetano pljačka narod“. I to će otprilike biti to. „Rumunija ovde ne može da se dogodi“, rečenica je koja se poslednjih dana često čuje u Hrvatskoj.

Može li i danas biti kriva Jugoslavija?

Da li je korupcija zaista nasleđena od bivše države, usvaja li je hrvatski građanin s majčinim mlekom, kako to neki vole da obrazlože? Jednim delom jeste, ako je po Petroviću. „Korupcija nije bila mala. Sistem je bio jednopartijski i prvenstveno se vodilo računa o tome da se podmire potrebe članova partije.“ Da nema razlike ni u višestranačju, potvrdili bi brojni sociolozi koji zagovaraju tezu da su upravo profesionalne stranke projektovane kao inkubator korupcije. Kako nam objašnjava Petrović, sve do potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2001), zakonodavno se nije učinilo ništa da bi se korupciji stalo na kraj. „Tek tada su se stvari počele da se kreću nabolje. Međutim, uz velike otpore. Setimo se kako je Zakon o Uredu za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminaliteta tokom rasprave postajao sve mekši i mekši, a Zakon o sprečavanju sukoba interesa je, između dva čitanja, nestao iz saborske procedure. Pogledajte samo kako se odnosila Kukuriku vlada prema Uredu poverenice za informisanje. Nakon što bi se pod pritiskom Evropske komisije neki propis bitan za smanjivanje rizika od korupcije usvojio, on se nije sprovodio ili se sprovodio nevoljno.“

U razgovoru za DW sociolog dr Renato Matić sa Hrvatskih studija objašnjava da društvo nije doživelo značajnu transformaciju kakva je potrebna da bi se totalitarni model vladanja populacijom zamenio demokratskim upravljanjem ukupnim društvenim kapacitetima – pa demokratiji dodaje epitet „prividna“, jer se relativno uspešno obnavlja redovnim demokratskim izborima, slobodom izražavanja, kao i mogućnošću verbalne kritike svake javne osobe. No nije ostvarena na način da političari ne mogu da kadriraju u stručnim i profesionalnim službama javnog sektora. „Zaboravlja se da tako postavljeni kadrovi jedinu lojalnost duguju isključivo onome ko ih je postavio na položaj, jer svojim sposobnostima i dokazanom kreativnošću nikada ne bi ostvarili takvu karijeru“, objašnjava profesor.

Hrvatska traži manjeg lopova

Prateći reakcije javnosti na gotovo svakodnevne korupcijske afere, stiče se utisak da se i korupcija deli na „vašu“ i „našu“, pa se jedan tabor raduje kada da se u drugom otkrije korupcija. I obrnuto. U takvoj atmosferi, korupcija postaje skoro pa poželjan kec u rukavu. Slučaj nezakonitog uzimanja novca iz blagajne vladinog ureda u vreme SDP-ovog premijera Milanovića, gotovo je u trenu rasteretio vladajući HDZ opterećen brojnim korupcijskim aferama iz vremena Ive Sanadera. Umesto traženja kazne za sve, političari, ali i građani, počeli su da vagaju ko je neviniji i ko se manje okoristio javnim novcem. „To je besmisleno. Najgore je da sve vodi do nepoverenja građana u institucije i često vidimo da ljudi kojima je povereno sprovođenje zakona, ovlašćenja koriste da bi sebi i s njima povezanim ljudima obezbedili prednost ili korist na koju nemaju pravo“, kaže aktivista Petrović

Može li onda korupcija da bude pitanje mentaliteta? Političke stranke, kaže dr Matić, imaju lagodnu poziciju, jer su naravno za korupciju uvek „krivi oni drugi“. Što se reakcije javnosti tiče, dodaje, nekritički stranački navijači veruju isključivo svojim favoritima. „Mnogi građani još uvek misle da tako mora biti, a ostali ne veruju da je moguće ostvariti pravednije društvo bez korupcije. Izostaje najbitnije, a to je zajednička beskompromisna antikorupcijska strategija. Stvorena je klima svojevrsne legitimacije bezakonja“, priča profesor. „Kada nedela ostanu neraščišćena i nekažnjena, ona postaju redovna i očekivana pojava, a bezakonjem i nemoralom stečena dobra, postaju legitimacija društvenog uspeha. Istovremeno, drugi članovi društva, a posebno mladi, posmatraju i donose zaključke: ako bogatstvo stečeno nepoštenjem, prevarom i kriminalom ostaje u rukama otimača, ako se takva nedela ne mogu ili se ne želi da se sankcionišu, tada vrline kao što su vredno učenje, poštenje i pravednost, nisu dobar izbor za društveni uspeh.“

Petrović ocenjuje da je etika u društvu izrazito niska. „Nijedna jača stranka nije sama kod svojih zvaničnika postavila norme ponašanja za smanjivanje rizika od korupcije. Nemamo ni etički kodeks parlamenta, iako je to vrlo benigna mera koja ni na koji način poslanicima ne derogira stečena prava.“

Građani ipak nisu nezainteresovani?

Stranačka članska karta, karta je za uspeh, potvrđuje dr Matić. I to je ta sličnost sa preddemokratskim sistemom iz koga je Hrvatska izašla pre četvrt veka. „Svakodnevno gledamo kako politički umreženi mladi ljudi bez problema dolaze na radna mesta i položaje, dok sve ostale čeka dugačak i mukotrpan put. Ili naprosto odlaze iz zemlje.“ A to, navodi Matić, osim direktnog generisanja političke korupcije, u jednačinu unosi i deprofesionalizaciju državnog i javnog sektora. „Političke stranke naprosto nisu primorane išta da menjaju, jer bi time direktno ugrozili sopstvene privilegije, ali bi i odbili desetine hiljada onih građana koje su svih ovih godina uhlebili, i tako stvorili poslušnu stranačku bazu.“

„Ljudi koji imaju kvalifikacije i osećaju da imaju snage da napreduju u nekom sistemu otvorene tržišne utakmice u Hrvatskoj ne vide mogućnost napredovanja. Tu je od univerziteta, pa preko politike, do biznisa, sve premreženo i ne postoji objektivan kriterijum kako napredovati. Mali je uticaj našeg sopstvenog truda na postignuti rezultat“, dodaje Petrović.

Uprkos prividu potpune ležernosti javnog prostora, sociolog Matić kaže da građani ipak nisu nezainteresovani. „Boje se korupcije, ali daleko nedovoljno, s obzirom na strukturalne opasnosti koje od nje prete. Zaboravlja se da je korupcija jedan od najsigurnijih puteva nekog društva prema gubitku ekonomskog, kulturnog i političkog suvereniteta, tj. direktnom uništenju, ne samo suverene države, već i ukupnog društva.“ Matić ukazuje i na paradoks u kojem političari građanima zamagljuju pogled apokaliptičkim najavama o ugroženim nacionalnih interesa, a u stvarnosti pokazuju da nisu dorasli tome da se suoče sa stvarnim pretnjama.

„Umesto da se dobronamernim i kreativnim političkim upravljanjem svi društveni potencijali usklade i usmere ka ostvarenju zajedničkog dobra, podstiču se različiti spinovi, poput selektivnog, a ne istinski potrebnog, temeljnog i kritičkog suočavanja s istorijom. Time odgovorni politički akteri potvrđuju ne samo da ih opšte dobro svih građana ne interesuje, već svesno mobilišu ogromnu negativnu emocionalnu energiju javnosti, pa direktno ugrožavaju nacionalne i zajedničke interese“, zaključuje sociolog Matić.

Ne čudi stoga što su i u nedavno objavljenom padu Hrvatske na listi Indeksa percepcije korupcije, mnogi našli utehu u činjenici da je u susednoj Srbiji ili u Bosni i Hercegovini – još i gore.