Slovenačko selo preplavljeno izbeglicama

Uobičajeno pitanje: šta je najveći problem pomagačima u prihvatnom centru u Dobovi? Nedovoljno hrane, nestrpljivost izbeglica ili možda policijska birokratija? Ali od Simone Potočar ne stiže uobičajen odgovor: „Zapravo su to građani koji žele da pomognu, koji misle da donacije mogu tek tako da donesu i podele izbeglicama. Zamislite kakvo komešanje nastaje kada dve hiljade ljudi čeka, a deli se samo sto čokolada.“

Ne, bez reda to ne ide. Masu ljudi jednostavno je teško kontrolisati. Narandžasti prsluk, gumene rukavice, zaštitna maska preko usta – mlada volonterka iz slovenačke humanitarne organizacije „Adra“, deluje veoma profesionalno. „Najpre pokušavamo svim ljudima da damo dovoljno hrane. Ukoliko ovde ostaju duže, onda i odeću“, kaže Potočar. Iza nje su nagomilani paketi sa vodom – Slovenija, mala zemlja Evropske unije, od pre nekoliko dana koristi hranu iz državnih rezervi. Prethodno su, kaže Potočar, izbeglice dobijale pomoć samo od humanitarnih organizacija.

Šatori, smeće i dim

Inače uspavano mesto Dobova na slovenačko-hrvatskoj granici, postalo je deo tzv. „Balkanske rute“. Otkako je Mađarska zatvorila granicu sa Hrvatskom, izbeglički talas krenuo je u novom smeru. A od ovog utorka, Slovenija je iznenada odobrila i direktan saobraćaj vozova sa izbeglicama iz Hrvatske. Zgusnute na prozorima voza, izbeglice se osmehuju i mašu. Cilj je – brzo se registrovati u Sloveniji, a zatim ponovo ući u voz na stanici u Dobovi – ovoga puta u pravcu Austrije.

Neki od njih upravo u prihvatilištu u Dobovi moraju na naprave dužu pauzu. Jedna zapuštena zgrada u blizini stanice prenamenjena je za smeštaj izbeglica. Smeće koje izbeglice ostavljaju, pokriva gotovo svaki milimetar površine. Na svim stranama su mali šatori. Obavija ih tamni dim logorske vatre. Grupa mladih ljudi sedi gusto zbijena sa pametnim telefonima u rukama – besplatni bežični internet radi upravo na tom mestu. Dvoje dece igra se sa starim kišobranima. Osmehuju se za kamere koje ih snimaju. Slično kao i u filmu „Život je lep“ Roberta Benjinija, mnoga deca ne doživljavaju surovu stvarnost onakvom kakva jeste.

Tu je i veliki broj policajaca, kao i nekoliko vojnika – slovenačka vlada nedavno je angažovala i vojsku. To pokazuje da bi situacija svakog trenutka mogla da izmakne kontroli. Iz jednog drugog prihvatnog centra u Dobovi stigle su vesti o sukobima. Na video-snimku koji kruži na internetu, vide se izbeglice kako bacaju kamenje na pripadnike snaga bezbednosti, koji se kriju iza štitova. Mnogi novopridošli nemaju razumevanja za to što Slovenija ne odustaje od registracije, čime odugovlači njihov put. Neki od njih na Fejsbuku prave radikalna poređenja: slovenačke prihvatne centre porede se sa Gvantanamom ili koncentracionim logorima.

Čekajući poziv za ukrcavanje

Nastaviti put – to je jedina želja tih ljudi. U prihvatilištu na stanici u Dobovi nastaje burno komešanje kada se začuje glas da je voz na austrijskoj granici spreman. Užurbano grabe rančeve i zovu decu. Lažna uzbuna. Ali uskoro će i ti ljudi nastaviti putovanje ka Nemačkoj. „Vozovi najčešće idu do graničnog prelaza Šentilj“, objašnjava jedan od službenika železnice. Dok razgovaramo, stiže vest da i Austrija želi da podigne ogradu na granici, kao i da spor te zemlje sa nemačkom saveznom državom Bavarskom poprima sve oštriji ton.

Zato ovde niko ne zna da li će železnički saobraćaj između Hrvatske i Slovenije i dalje prema Austriji i dalje da se nastavi. „Uh, to bi olakšalo situaciju“, kaže Simona Potočar, „i za vladu, i za ovo mesto i pre svega za dobrovoljce koji pomažu, koji onda ne bi morali danonoćno da budu na raspolaganju po ovoj zimi.“ Mlada volonterka ovde je šesnaest sati dnevno, neprestano u pokretu. Nakratko sedne da pojede supu koja se odavno ohladila – a onda joj ponovo zazvoni telefon.