U Hrvatskoj je uzaludno biti „zviždač“

Bjelovarska novinarka Ivana Lekšić je pre godinu dana državi prijavila veliku proneveru u radijskoj kući za koju je tada radila. Slučaj je izazvao veliko interesovanje u čitavoj Hrvatskoj, naročito zato što se ticao raspodele i potrošnje javnog novca iz Fonda za podsticanje pluralizma i raznovrsnosti elektronskih medija. Prema svemu izrečenom, reč je bila o pozamašnoj inkriminaciji, koja je izgledala kao model kakav se verojatno primjenjuje i na drugim mestima. Lekšićeva je pokazala da kontrole nad trošenjem novca praktički i nema, dok su zvanična pokrića bila uglavnom fiktivna.

"Očekivala sam da će nakon mojih saznanja Državno tužilaštvo i Ministarstvo kulture, ili neko već, preko svog službenog alata nastaviti da radi na slučaju. Ali priča se okrenula, ispala puno tužnija i ružnija", govori danas Ivana Lekšić za DW, zaključujući kako se ona sama pretvorila u taj "alat", ali sa krajnje ograničenim uticajem. Institucije su ostale pasivne, a ona je nastavila sa istraživanjem, mada je to bilo nemoguće, jer više nije bila saradnik pomenutog radija. Ostavljena je do te mere nezaštićenom da joj se činilo kako bi ona – a ne neko od odgovornih za kriminal – završila na sudu, samo da nije imala izuzetno čvrste dokaze o iznesenom svedočenju.

Nema političke volje

Nije velika tajna da su svedoci korupcije i drugih kriminalnih nepravilnosti, ili kako ih danas češće nazivamo "zviždači", u Hrvatskoj sasvim nezaštićeni. U tom smislu je i grupa pravnika iz Osijeka, koju je inicirao ugledni lekar Dražen Gorjanski, vlastima uputila nacrt predloga Zakona o zaštiti podnosioca prijava o nepravilnosti. Njihova ideja, međutim, uopšte nije naišla na razumevanje i nedavno je zaustavljena sa prilično neuverljivim, ali zato opstruktivnim tumačenjima. Za takav institucionalni iskorak očigledno se još "nije stekla politička volja".

Ombudsman Lora Vidović rekla nam je tim povodom kako se zaštita medijski eksponiranih "zviždača" sada reguliše Zakonom o radu . "Međutim , nije propisana prekršajna odgovornost poslodavca koji radniku , koji je podneo žalbu ili tužbu , ili je učestvovao u postupku protiv poslodavca zbog povrede propisa ili zbog obraćanja nadležnim telima, uprkos tome otkaže ugovor o radu, držeći da se radi o opravdanom razlogu za otkaz", pojašnjava hrvatska Vidovićeva, dodajući kako bi propise trebalo unaprediti, ali i obezbediti njihovu adekvatnu primenu .

Međutim, vratimo se još slučaju Ivane Lekšić, koji je simptomatičan i čak filmski ilustrativan: ona se letos zatekla i u bjelovarskoj Policijskoj upravi, nakon iznenadnog poziva na informativni razgovor. "Nisam znala zbog čega me zovu, a ne državni tužilac. Došla sam, da bi me inače veoma ljubazni inspektor zapitao – što on sa tim da radi“, priseća se Lekšićeva, koja je još u čudu zbog pristupa nadležnih. I, ukratko, inspektor joj je poverio kako su mu nešto ranije "odozgo" naložili da najpre pričeka sa tim slučajem, dok ne prođu lokalni izbori u maju.

Gorka popularnost

Isti policajac iskreno joj je rekao šta misli o njenom zalaganju, nazivajući njene pokušaje "borbom sa vetrenjačama". Na tome je ostalo sve do danas, a većina dokaza o kriminalu mogla je već biti uklonjena. Ivani Lekšić ostala je gorka popularnost, zbog koje još uvek nije dobila nikakav novi posao, ni u novinarstvu niti negde drugde. "Otvoreno mi govore da sam preterala, istupila pre vremena, a takve niko ne želi u blizini. Ponekad se još neki kolega iz medija seti toga, i to je to. Doduše, neki dan su na Hrvatskoj televiziji rekli da im je žao što se nisam odazvala pozivu u emisiju. A ja im mogu samo poručiti da mi je žao što me uopšte nisu ni zvali", rekla nam je Lekšićeva.

Na kraju smo priupitali i nekoliko građana, prolaznika u centru Zagreba, kako razmišljaju o problemu zaštite "zviždača" u Hrvatskoj. "Koliko ja vidim, radi se sve kako bi se pošteni ljudi predomislili", kaže Drago Novačić i dodaje, "ako im padne na pamet da mogu nešto da promene. To jest, ne znam radi li se baš direktno tako, ali se u svakom slučaju pušta da stvari ostanu kakve su i bile. Pa se ljudi osećaju budalasto". Novačić nam je priznao da ne zna šta bi uradio ako bi se zatekao u situaciji da i sam "zazviždi", jer bi mu se tako nešto prvo moralo dogoditi. Tek onda bi znao kako bi postupio.

Lakše se pokriti ušima

Mladić koji nam se predstavio kao Lovro, mišljenja je da se ipak ne bi usudio izlaganju rizicima, koje nosi takva aktivnost. "Voleo bih da mogu da kažem kako bih to napravio, ali čini mi se da bih se ipak pokrio ušima i čekao da prođe", rekao nam je uz smeh, navodeći da bi se verovatno predomislio, ako nakon svega ne bi mogao mirno da spava. U tom slučaju, verojatno bi poslao anonimne dojave državnim institucijama i medijima, radije nego da se lično izlaže sudu javnosti, upravo zato što smatra da "zviždačka" aktivnost u Hrvatskoj nema efekta.

S druge strane, gospođa imenom Ankica, smatra da je nekog efekta u više slučajeva poslednjih godina ipak bilo, premda ni blizu onoga što je trebalo da se desi. Ona veruje da bi sistem morao da podstiče „sve da reaguju na nepravdu“, a i za sebe veruje da ne bi mogla da prećuti nešto važno, pa bi našla načina da istina dođe u javnost. Ipak, ni ona nije pristala na fotografisanje, ali sa nešto zanimljivijim objašnjenjem od ostalih sagovornika: "Nemojte, možda se jednom i dogodi tako nešto, a onda je bolje da bar moje slike nema na Internetu, da nisam poznata."

Autor: Igor Lasić
Odg. urednik: Jakov Leon