Gauk neće novi mandat kao predsednik

Evro, Grčka, izbeglice – krize se samo smenjuju. Zasluga Joahima Gauka je u tome što je stalno podsećao javnost na vrednost slobode, pojma oko koga se vrti njegov život. Autentičnost njegovog pristupa je neosporna – jer je nekada uspešno delovao kao teolog i član istočnonemačkog građanskog pokreta. Deset godina je bio šef Komisije za dokumenta Štazija, bivše tajne službe DDR koja je nanela mnogo nepravde i njemu i njegovoj porodici. Uvek je bio skeptičan prema Partiji demokratskog socijalizma (PDS) koja je nasledila Jedinstvenu socijalističku partiju (SED) da bi kasnije postala Levičarska stranka.

Ponekad sujetan, uvek ponosan

Kada je u martu 2012. stupio na dužnost, obišao je svet i dao tom putovanju svoj specifičan akcenat: u velikom luku zaobišao je autokratu Vladimira Putina. U Turskoj je javno kritikovao politiku Redžepa Tajipa Erdogana, rekavši da on ograničava slobodu mišljenja. U Kini je pred studentima održao „govor slobode“.

Gauk je prvi nestranački predsednik Nemačke. Ima 76 godina i živi sa ženom sa kojom nije venčan – pri tome još uvek ima suprugu od koje nije razveden i sa kojom ima četvoro dece.

Oni koji su ga lično upoznali, videli su pred sobom čoveka koji je ponekad sujetan, ali je ponosan na svoj životni put – on smatra da je život u slobodnoj zemlji za njega veliki poklon. Zato se uvek zalagao za patriotizam oslonjen na Osnovni zakon. I na funkciji je ostao vedar čovek – okrenut uživanju u životu i rado u dijalogu sa drugima. Sa medijima je komunicirao bez grča, iako je bio pastor, ume da se prezentira u javnosti.

Neobične izjave za predsednika

I kao predsednik države, dozvolio je sebi određene slobode a i testirao granice svoje funkcije. Doduše, on je najviši predstavnik Nemačke – ali politički može da deluje samo posredno, držeći govore. Prema Ustavu, on je integrativna figura i mora da deluje stranački neutralno. On se nije držao toga kada je političare NPD zbog demonstracija protiv jednog doma za azilante nazvao „ludacima“. Zbog toga je tužen Ustavnom sudu, ali ovaj je presudio u korist Gauka – saopštivši da predsednik države ima pravo da odlučuje o tome kako će da vrši svoju dužnost.

Medijsku pažnju je izazvao i početkom 2014. kada je rekao da bi Nemačka trebalo da odustane od vojnog uzdržavanja i da na spoljnopolitičkom planu nastupa sa više samopouzdanja. Impuls je prihvaćen i razvila se debata u koju su se uključili i članovi nemačke vlade.

Ranije je opominjao

Kada je reč o jednoj drugoj temi, nemačka javnost nije na vreme ozbiljno shvatila njegove reči. Nakon posete izbegličkom kampu na tursko-sirijskoj granici Gauk je još u junu 2014, više od godinu dana pre „zvaničnog“ početka izbegličke krize, hteo da pokrene debatu o tome.

On je tražio „iskrenu, pragmatičnu i trezvenu debatu“ o izazovima izbegličke politike. Gauk je opisao dilemu između zaštite od nekontrolisanog doseljavanja i prava ljudi čiji je život ugrožen. Prema njegovoj analizi, politika ne može da se meri samo prema zapovestima humanosti, već i prema onome što je praktično moguće. Preporučio je srednji put između „široko otvorenih vrata“ i zahteva onih koji kažu da je „granica mogućeg odavno dostignuta“. Zalagao se i za zajedničko evropsko rešenje. Tom kompasu je ostao veran i kasnije. Ima diskusija koje se sada ne bi vodile da je ranije obraćano više pažnje na Gaukove reči.

Sada se odlučio da se ne kandiduje za drugi mandat – iako mu je sa svih strana signalizirano da bi bilo poželjno da ostane predsednik.