Politika i religija: večna svađa

Zehofer nije rekao da „politički islam“ nije deo Nemačke. Nije rekao ni da „islamizam“ nije deo Nemačke. Njegove reči su bile jasne i imale su samo jedno značenje: „islam“ nije deo Nemačke. To nije slučajnost. Ministar dobro zna šta radi. I on to želi. A to ima i svoje ime: namera.

- pročitajte još: Islam i Nemačka, po ko zna koji put

U Nemačkoj žive milioni Nemaca islamske veroispovesti. Nije samo zbog toga islam realnost u Saveznoj Republici Nemačkoj. On je to i principijelno. Upravo ministar unutrašnjih poslova, koji je istovremeno i ministar za ustavna pitanja, trebalo bi da zna šta stoji u Članu 4 Ustava Savezne Republike Nemačke. Njime je definisana sloboda veroispovesti: Svaki čovek može da veruje u ono što želi. Svaka religija je moguća, svaka vera pojmljiva, sve dok se ne krši Ustav. Kada se političar usudi da negira da je jedna svetska religija sastavni deo religiozno-društvenog konteksta u Nemačkoj, to svedoči o njegovom vrlo upitnom razumevanju religijskih sloboda.

Krvava istorija hrišćanske Evrope

Takvo isključivanje islama nije ni istorijski, niti društvenopolitički razumljivo. Niko ne sumnja u to da je hrišćanstvo u Evropi stotinama godina bilo dominantna religija. Ali, hrišćanska Evropa koju mnogi idealizuju nije uvek imala moderan religiozni svetonazor. Naprotiv: partnerstva između religiozne i sekularne moći ima i ovde. Religiozni ratovi, agresivna misija, antijevrejski refleksi… Martin Luter reformator – brutalni antisemita.

Dakle, kada govorimo isključivanju islama i hrišćansko-jevrejskoj simbiozi, trebalo bi dobro razmisliti o čemu se zapravo govori. Stotinama godina je ta simbioza isključivala, getoizirala, prljala svoje ruke krvlju i uništavala. Na kraju krajeva, Holokaust pokazuje do tada nepoznatu strahovitu brutalnost mržnje prema Jevrejima, koja je bila kulturno i religiozno ukorenjena u Evropi, a posebno u Nemačkoj.

„Ne“ političkom islamu

Islam je jedna od tri svetske monoteističke religije. „Onaj“ islam ne postoji. U velikom broju zemalja to je državna religija i u mnogima od njih u kojima vlada diktatura postoji prećutna simbioza između državne moći i religije – baš kao i u Evropi. Protiv političkog islama, koji pre svega ugnjetava muslimane i koji – isto toliko dugo kao i hrišćanstvo – ima agresivni, religiozno-imperijalistički cilj, trebalo bi se boriti svim silama.

Mihael Fridman, DW

Ali stigmatizirati islam sam po sebi nije zadatak za nekog nemačkog ministra – koji je istovremeno i ministar za pitanja religije – on je odgovoran i za poštovanje svih religija koje zastupa.

U Alternativi za Nemačku (AfD) islam je pogrdna reč. Metafora u kojoj se mržnja povezuje sa „strancima“. Članovi AfD-a i njihovi simpatizeri – ali ne samo oni – rade na tome da povećaju strahove građana, i zato im s tim ciljem predstavljaju islam kao najveću opasnost od svih. Oni govore o paralelnim društvima u kojima se ne poštuju nemački zakoni. Oni govore o nejednakosti muškaraca i žena, o netoleranciji prema homoseksualcima.

I AfD stvara paralelno društvo

Nesporno je da tako nešto postoji. Ali i mnoge pristalice AfD-a stvaraju paralelno društvo time što ne poštuju Član 1 Ustava („Dostojanstvo čoveka je nepovredivo“), odnosno stigmatizuju i vređaju čitave društvene grupe. Njihova islamofobija je skoro ista kao i mržnja prema Jevrejima.

Da, istina je, i među muslimanima u Evropi mržnja prema Jevrejima pokazuje svoje ružno lice. Ali kao i ranije, nacistička mržnja prema Jevrejima, delom i kod neonacista, jasno je vidljiva. Ništa ne bi trebalo da bude biti jedno drugom protivteža – jedna mržnja nije bolja ili gora od druge! Pri tom bi samo trebalo da bude jasno da su oni koji govore u ime AfD-a delom isti onakvi neprijatelji ustava i ljudi, kao i oni koje javno osuđuju.

- pročitajte još: Nemački muslimani nisu roboti Kurana

Umesto da diferencira i da se na odgovoran način umeša u emocijama nabijenu debatu, Horst Zehofer na populistički način doliva novo ulje na staru vatru. Ograditi se od AfD-a isto je tako važno kao i ograditi se od političkog islama. To da on ne koristi njihov jezik predstavlja odgovornost koja spada u njegov mandat. Nijedan političar nema pravo da sudi da li je neka religija deo jedne države ili nije.

Granice između politike i pitanja religije

Ako se religija – koja god to bila – koristi kao izgovor za činjenje krivičnih dela ili kršenje Ustava, onda je to zadatak za policiju i pravosuđe. Jer nijedna religija nije iznad zakona. Ali sve drugo se o pitanjima vere ne tiče politike. To je takođe rezultat evropske istorije, koja je još od vremena prosvetiteljstva odvojila državu od religije.

Sve to Horst Zehofer zna. I ukoliko se i uprkos tome ponaša drugačije, onda mora da bude spreman na kritiku. To nema ništa s tim da u Nemačkoj ne sme da se kaže ono što se misli, kao što to neki tvrde. U ovoj zemlji možete da kažete sve! I Horst Zehofer tu slobodu koristi veoma često. To može da se podnese. Ali isto tako Zehofer i njegove pristalice moraju da mogu da podnesu i drugačije mišljenje. U svakom slučaju, mislim da u ovom vremenu, u kojem desničarski populisti sede u Bundestagu, a žestoka potpaljivanja postaju deo svakodnevnice društvenog diskursa – političari iz demokratskih stranaka moraju da pošalju drugačiji i jasan signal: signal poštovanja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android